Zašto trpimo superbogate

Kako bogati uspevaju pobeći od besa ljudi čak i u najvećim krizama? Bečki ekonomista i psihoanalitičar Martin Schirc to objašnjava emocionalnom politikom.

Daleko od očiju i ušiju: oni koji imaju mnogo novca nerado izlaze u javnost

U Kapitalizmu se radi o bogatstvu i siromaštvu, i jedno i drugo su njegov sastavni deo. U kapitalističkim zemljama statistički mjerljiva nejednakost dohotka i bogatstva povećava se već decenijama. U međuvremenu se pojavila grupa superbogatih čije bogatstvo čini čak i masu bogatih i dobrostojećih bledim od zavisti.

Bečki ekonomista i psihoanalitičar Martin Širc postavio je ključno pitanje u knjizi „Izobilje“: Kako superbogati uspevaju pobeći od besa ljudi čak i u najvećim krizama? Širc se bavi emocionalnom politikom. Želi objasniti kako naša društva, manipulisanjem emocijama poput zavisti, straha, divljenja, poštovanja i prezira, podnose preterano bogatstvo nekolicine ljudi, uprkos povremenim ispadima besa.

Nasleđe i špekulacija

O super bogatima znamo malo. Žive u nekom drugom svetu, izolovanim od „normalosa“. Ne vidite ih, malo ko poznaje super bogate ljude kao komsije, prijatelje, članove porodice. I oni čine sve kako bi se zaklonili od radoznalih. Dok istraživanje siromašnih cveta, malo znamo o životu bogatih. Budući da ne vole da ih istražuju, nedostaje podataka o njima. U većini zemalja politika sprečava jasan pogled na bogatstvo – od smislene statistike bogatstva do efikasnog oporezivanja bogatstva.

Samo bogatstvo nikad nije bilo dovoljno za bogate. Oni žele pravo na svoje bogatstvo, žele da drugi gledaju na njihovo bogatstvo kao na njihovu ličnu zaslugu. Izuzetna nejednakost će biti opšte prihvaćena kao deo ljudske zajednice samo ako svi vjeruju u moralno pravo bogataša na njihovo bogatstvo. Većina nas podcenjuje stvarni nivo nejednakosti dohotka i bogatstva – i to vrlo značajno.

Kao što Širc uverljivo pokazuje, teško je racionalno opravdati razlike u bogatstvu. Poznato je da superbogatima plate i zarade ne znače gotovo ništa pa je i mit o rezultatima rada neodrživ u njihovom slučaju. Sreća, lične zasluge, lični talenat, naporan rad? Prilično irelevantno za milijardere. Svako ko danas špekuliše sa milijardama eura ili je nasledio imovinu – ili špekulišao s tuđim novcem, na kredit. Uspešne špekulacije nemaju veze s mudrošcu, posebnim znanjem ili veštinama.

Martin Širc smatra da je posebna vrsta „emocionalne politike u korist bogatih“ ključna. Izdržavamo preteranu nejednakost dohotka i bogatstva jer imamo ambivalentna osećanja prema bogatima i siromašnima – i zato što se tim emocionalnim stanjima može politički manipulisati. Socijalne privilegije uvijek su se branile visokim nivoom morala; privilegovani ljudi veruju u svoje manje ili više posebne sposobnosti. Superbogati se predstavljaju kao dobrotvori, kao donatori, kao velikodušni prijatelji siromašnih, kao uzorni građani. Oni stvaraju nešto što je dobro, stvaraju nešto novo, predstavljaju se kao genijalci, kao napredni deo društva, kao izuzetni talenti.

Žrtva anonimnih sila


Ova naša emocionalna stanja često idu u korist bogatih a protiv siromašnih,sto Širc pokazuje jasnim primerima. Pri tom su osecanja najuočljivija u kriznim vremenima. Američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt je 1930 uspeo da „progura“ „New Deal“ svirajući na klavijaturi ambivalentnih osećanja prema bogatima i siromašnima. Vladina propaganda pretvorila je krizu u svojevrsnu prirodnu katastrofu i zamračila kontrast siromašnih, nezaposlenih i bogatih. Bogati su nestali iz slika krize, a siromašni su se pojavili kao žrtve anonimnih sila.

Tokom krize 2008 godine je opšte nezadovoljstvo visokom politikom nameno skrenuto ka visokim bonusima bankara,te ka ljudskim porocima gramzivosti i sujeti . U ovoj igri ljudskim emocijama važnu ulogu igraju mediji i PR sluzbe velikih koncerna.

Vredi pogledati osjećanja na koje Širc ukazuje ako želite objasniti zašto je u većini kapitalističkih zemalja bilo moguće smanjiti ili čak ukinuti poreze na nasleđe i imovinu. U društvu naslednika lako je izmanipulisati strah od vlastite ekonomske sigurnosti. Kada je riječ o nasleđivanju, čak i oni koji nemaju šta da naslede i najpre pomisle na brigu za roditelje i budućnost dece. Pogotovo oni koji imaju malo da ostave ili naslede se kao po pravilu saosecaju sa najbogatijima kad se radi o stvaranju fronta protiv Države i poreza.

Politika u državama poput SAD-a, Velike Britanije i Švicarske uvijek je bila prijateljska prema bogatima. Opšte je prihvaćen „lep manir“ da se ne diskutuje o tudjoj imovini. Ova emotivna politika pomaže da se pobogati drže na distanci i da budu mirni. Postavlja se pitanje kakva je emocionalna politike potrebna za uspešan napad na superbogatstvo.