Noam Čomski: ko vlada svetom?

Pročitajte intervju Naoma Čomskog od 29. juna 2017 godine. Intervju aktuelan kao i tada,samo je dodat naziv Korona.

29.6.2017

„Male su šanse da čovečanstvo izbjegne novo masovno razaranje“

S Noamom Chomskim, autorom knjige „Ko vlada svetom?“, smo razgovarali o ključnim kreatorima svetske politike i glavnim pretnjama uništenja ljudske vrste – nuklearnom ratu i ekološkoj katastrofi.

Noam Chomsky prema mnogima vodeći je intelektualac današnjice. Lingvist, predavač, pisac, politički aktivist, profesor emeritus lingvistike i filozofije na MIT-u je u decembru prošle godine proslavio 88. rođendan, ali i dalje neumorno radi, predaje, daje intervjue i piše. Autor je niza radova iz lingvistike, filozofije i politike te je dao nemerljiv doprinos tim područjima. Među njegovim su najtraženijim knjigama s područja politike Promašene države, Sistemi moći te međunarodni bestseler Hegemonija ili opstanak.

U posljednjoj knjizi Ko vlada svetom? u izdanju izdavačke kuće Ljevak nudi uvid u postupke glavnih kreatora svjetske politike s naglaskom na hegemoniju SAD-a i pad njene moći. Analizira američku spoljnju politiku, međunarodne odnose, uzroke slabljenja američke moći tokom istorije, raspodelu moći u današnjem svetu te posledice koje će imati u ne tako dalekoj budućnosti. Radi se o polemičnom tekstu u kojem ne nedostaje kritike američkih postupaka, posebno u politici i vojnim intervencijama te upozorenja na stvarne posledice koje prete čitavom čovečanstvu ako uskoro ne dođe do promena.

Budući da su u knjizi otvorena brojna pitanja o kojima smo želeli dobiti dublji uvid, autora smo kontaktirali mjllom. Vrlo brzo nam je odgovorio na pitanja uz izvinjenje što su, zbog preplavljenosti mejlovima, odgovori malo kraći.

Na kompleksno pitanje iz naslova Chomksy ne daje jasan odgovor. Moć SAD-a slabi, ali i dalje toj zemlji niko ne može konkurisati za globalnu hegemoniju. Američka je moć, prema Chomskom, bila na vrhuncu posle Drugog svetskog rata nakon čega je usliedio njen pad. Podrobno analizirajući smanjenje američke moći, autor iznosi široj javnosti poznate i manje poznate istorijske događaje te zločine u kojima su učestvovale SAD, od kojih su neki rezultirali kršenjem ljudskih prava i demokratskih načela u raznim delovima sveta:

– Praktički je svaki veliki zločin – Vijetnam, Irak, itd. – gotovo bez izuzetka opisan u najgorem slučaju kao „zabluda“, „glupe stvari“ – kao što je Obama rekao, što je dočekano s velikim aplauzom liberalnih intelektualaca. To se neprestano ponavlja s posledicama koje su ogromne u smislu uticaja na politiku. – rekao nam je Chomsky.

Iako umanjene moći, SAD je još uvek najmoćnija država na svetu. No i preraspodjela moći takođe može imati dalekosežne posljedice. U tom kontekstu autor navodi dve glavne pretnje čovečanstvu, odnosno najveće opasnosti za njegovo totalno uništenje – nuklearni rat i ekološku katastrofu. Ako se nešto ne preduzme, može biti prekasno, jer kako u knjizi navodi Chomsky:

– 6. avgusta 1945. je bio prvi dan odbrojavanja do nečega što bi mogao biti neslavan kraj ove neobične vrste koja je stekla dovoljno inteligencije da otkrije delotvoran način za sopstveno uništenje.

Razgovarajući o pretnjama čovečanstvu, Chomsky nas je vrlo otvoreno i bez lažne nade upozorio na ozbiljnost situacije uz jasnu poruku:

– Šanse da izbegnemo masovno uništenje od dva problema koji prete opstanku naše vrste nisu velike.

Chomsky se zapravo čudi što je nuklearni rat dosad svaki put izbegnut. Smatra da smo u stalnoj opasnosti od njegovog izbijanja dokle god se podrazumeva da SAD ima pravo na vlasništvo nad većim delom sveta. Takođe upućuje kritiku američkom društvu koje uporno uništava prirodu radi vlastite zarade. Njima suprotstavlja autohtona plemenska društva koja se žestoko protive uništavanju prirodnih resursa. S druge se strane među stanovništvom vodećih svjetskih zemalja javila ravnodušnost na takvo stanje stvari. Pojedinci smatraju da ne mogu izazvati promene, stoga se i ne trude glasati. Chomsky izbore naziva pozorišnom predstavom koju režira sektor odnosa s javnošću te navodi da je propadanje demokratije prisutno ne samo u SAD-u nego i u Evropi jer, kako kaže:

– Odluke o presudnim pitanjima prebacuju se u nadležnost briselske birokratije i finansijskih interesnih krugova koje ona u najvećoj meri predstavlja.

Chomsky veruje da još uvek ima mesta za promene. No imajući u vidu događaje koji su se zbili nakon izlaska knjige, posebno one u SAD-u, upitali smo ga zadržava li i dalje takvo pozitivno mišljenje.

– Ti događaji smanjuju izglede, ali ne signalizuju kraj. – kratko zaključuje Chomsky.

Direktno, odlučno, energično i bez ustezanja Chomsky u knjizi Ko vlada svetom? daje drugačiji pogled na današnje stanje u svetu iznoseći pred čitaoce mnoštvo primera i novih saznanja od kojih će vas neki iznenaditi i vrlo verojatno šokirati. U svakom slučaju, čitanje vas sigurno neće ostaviti ravnodušnima i pasivnima. Neka vas na delovanje potakne i savet koji nam je Chomsky dao na kraju razgovora i njegovo čvrsto uverenje da su pozitivne promjene moguće:

– Ljudima je važno da smatraju da ono što rade, odnosno da njihovi postupci mogu uticati na razvoj događaja – i mogu. To je najbolji savet za sve, ne samo za mlade.

Čomski: Amerika vlada svetom? Da li je baš tako?

Suočene sa izazovima sa svih strana, Sjedinjene Američke Države gube vodeću poziciju na međunarodnoj sceni, piše američki filozof i istoričar Noam Čomski u eseju objavljenom na sajtu “Tom Dispeč”.

Prema rečima Čomskog, pitanje ko vlada svetom odmah izaziva nekoliko razloga za zabrinutost SAD – od hladnog rata do borbe protiv međunarodnog terorizma, prenosi Sputnjik.

On se poziva na teoriju koju je objavio glavni komentator za međunarodne odnose “Fajnenšel tajmsa” Gideon Rahman, koji je pisao da je nakon hladnog rata moć oružanih snaga postala ključna za međunarodnu politiku SAD.

To je posebno aktuelno u tri regiona – u istočnoj Aziji, gde se američka Ratna mornarica odnosi prema Južnom kineskom moru kao prema “američkom jezeru”, u Evropi, gde je na snazi NATO, i na Bliskom istoku.

U svakom od ovih regiona “poredak bezbednosti” koji su postavile SAD stavljen je pred izazov, pa je fundamentalno pitanje međunarodne politike, prema rečima Čomskog, sledeće: može li Vašington da prizna pravo drugih država na sopstvene zone uticaja?

Između ostalog, Čomski se osvrće na sukob Rusije i NATO-a koji sazreva u Istočnoj Evropi. Vašington smatra da je širenje vojne alijanse blagotvorno, dok Rusija ima sve osnove za zabrinutost ovim povodom, piše on.

Čomski se poziva na rad stručnjaka za Rusiju, Ričarda Sakvija, koji je naveo da izvori sadašnje krize u odnosima Rusije i NATO-a sežu čak do raspada SSSR-a. On podseća da su tada postojale dve koncepcije ujedinjenja zemalja.

Jedna od njih je vezana za širenje Evrope, u centru kojem je trebalo da se nalazi Evropska unija, koja bi se pripajala evroatlantskoj zajednici.

Druga koncepcija je vezana za ujedinjenje zemalja u “veliku kontinentalnu Evropu” koja bi se prostirala od Lisabona do Vladivostoka.

Na Zapadu, koji je raspad SSSR-a i dalje urušavanje Rusije smatrao trijumfom, prema poslednjoj koncepciji odnosili su sa “ljubaznim prezirom”, smatrajući to samo izgovorom za preporod “velike Rusije”.

Umesto nje, Zapad se okrenuo prvoj i brzo počeo širenje NATO-a na istok početkom 1990-ih.

Tokom 2000-ih godina, druga koncepcija se ponovo pojavila na dnevnom redu, kako je Rusija napredovala. Na geopolitičko ujedinjenje “velike Evrope” pozvao je lično Vladimir Putin, podsetio je Čomski.

Zapad je, međutim, i tada nastavio da širi NATO, proglasivši potpuno novu misiju koja je omogućila organizaciji da postane “globalna”.

Težnju vojne alijanse da u svoje redove uključi Ukrajinu i Gruziju ruski predsednik je shvatio kao direktnu pretnju po svoju državu i, prema rečima stručnjaka za međunarodne odnose Džona Miršmajera, Vašington bi trebalo da se odnosi prema Putinovoj logici sa razumevanjem.

Perspektivu stupanja Ukrajine i Gruzije u NATO Čomski je uporedio sa situacijom u kojoj bi Meksiko i Kanada razmatrali mogućnost pridruživanja Varšavskom paktu.

“Nije potrebno pitati kako bi Sjedinjene Države reagovale kada bi se zemlje Latinske Amerike pridružile Varšavskom paktu, kada bi i Meksiko i Kanada razmišljali o ovoj varijanti”, piše on.

Prema njegovim rečima, čak i nagoveštaj ovakvog razvoja događbnaja CIA bi “maksimalno oštro” prekinula.

Čomski navodi da Amerika ne mora pozitivno da ocenjuje Putinove motive da bi razumela njegovu logiku, umesto što “sipa prokletstva”. Sa njegove tačke gledišta, to razumevanje je posebno važno jer su “ulozi previše visoki, bukvalno se radi o pitanju preživljavanja”.

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.