Šta Evropa sme da zna-u čeličnom zagrljaju američkih tajnih službi

07.07.2020,Stefan Schubert

»Informacije su sirovina našeg milenijuma. Znanje je osnova za moć i uticaj. ”Koristeći ove kamene temeljce svake politike, tri politologa u svojoj novoj knjizi What Europe May Know istražuju superiornost američkih službi nad Nemačkom i Evropom. Autori Thomas Jäger, Verena Diersch i Stephan Liedtke opisuju kako Sjedinjene Države namerno koriste svoju dominaciju informacijama kako bi učvrstile svoje interese, posebno protiv svojih evropskih saveznika.


Kako su naivni političari u Berlinu i Briselu – a s njima i cela svetska javnost – saznali najkasnije od Edwarda Snowdena, za Amerikance postoji samo nekolicina saveznika u obaveštajnom sektoru. Kontinentalna Evropa zvanično ne pripada elitnom krugu takozvanih „Pet očiju“. Sjedinjene Države, Kanada, Australija, Novi Zeland i Velika Britanija upravljaju najcelovitijim sistemom praćenja i kontrole na svetu pod ovim nazivom.

Brexit, koji nije pokrenula samo, sve više totalitaristička i centralistička agitacija EU već i Merkelino otvaranje granica,će EU takođe naneti ozbiljnu štetu u obaveštajnoj oblasti. Autori detaljno pokazuju kako su Evropljani zavisni od SAD – ili bolje rečeno – isporučeni- morajući da im prenose informacije iz poverljivih izvora. Puni naslov nove publikacije je: Šta bi Evropa smela znati: američke tajne službe i evropska politika.

Trenutno američke obaveštajne agencije čine sve što mogu kako bi naškodile svom kineskom konkurentu Huaweiju u širenju 5G u Europi, dok istovremeno pribavljaju američkom Intelu poslove teške milijarde dolara u osetljivoj oblasti podataka. Na taj način bi se ostvario pristup tehnologijama budućnosti američkim tajnim službama.

Obaveštajne kampanje odlučuju o ratu i miru

Edward Snowden je odlično primetio: „Najveći problem u svetu tajnih službi je mešanje prikrivene manipulacije i propagande u prikupljanju informacija.“ Opasnosti povezane s tim će ubuduće biti vidljivije u sve kraćim intervalima.

U leto 2019. godine svet je bio na ivici velikog rata. Eskalaciju je pokrenulo obaranje američke bespilotne letelice u Hormuzovom zalivu. Američka vlada i veliki delovi glavnih medija su za to okrivili Iran. Iranci su negirali američki opis incidenta. Bez obzira na to šta se stvarno dogodilo, Amerikanci bi u takvom slučaju mogli proglasiti slučaj saveza predviđen NATO sporazumom (član 5) i na taj način naterati Evropljane i Nemačku na rat protiv Irana. Ove razorne lančane reakcije pokrenule bi samo američke obavještajne službe.

U ovom egzistencijalnom pitanju rata i mira postaje jasna fatalna zavisnost Nemačke od američkih službi. Kako ni Nemačka a ni ekonomska sila EU nemaju nezavisne podatke sa satelita i od tajnih službi iz eksplozivnog regiona, prisiljeni su da usvoje američku perspektivu.

Rat u Iraku 2003. godine je takođe pripremljen koristeći američku obaveštajnu laž o navodnom oružju za masovno uništenje. Čitava svetska javnost postala je meta manipulacije Amerikanaca. Treba se samo setiti nedostojnih nastupa tadašnjeg državnog sekretara Colina Powella pred savetom bazbednosti Ujedinjenih nacija.

Nijedna zapadna obaveštajna agencija tada nije bila voljna ili bila u stanju da pobije američke tvrdnje. Nemci su čak bili prisiljeni da učestvuju u ovoj ciljanoj dezinformacionoj kampanji od strane američkih službi, jer su Amerikanci svetu predstavili iračkog preletača i BND doušnika (kodno ime: Curveball) kao ključnog svedoka. „Curveball“ je ubrzo razotkriven kao lažov, ali nijedna država nije imala ni znanja ni snage da dokaže na vrema da Amerikanci lažu. Rat i njegove posledice koštale su više od milion života i destabilizovali su čitav Bliski Istok. Irak je zatim zaronio u građanski rat, ratna dejstva i hiljade terorističkih napada. Nakon ove destabilizacije i izbijanja haosa, pojavila se i teroristička milicija Islamska država.

S obzirom na ta istorijska dešavanja, postaje jasno da težnja ka globalnom vodstvu koju je iznela Komisija EU – bez sopstvenih obaveštajnih kapaciteta – ostaje zabluda i pogodna je samo za čavrljanje.
Doktrina „America First“ ni na koji način nije pronalazak Trumpove administracije, već je decenijama odrednica američkih akcija. U zapadnom mainstreamu često se čuva tajna da je Barack Obama, koji je dobio Nobelovu nagradu za mir, američki predsednik s najviše ratnih dana. Obama je ukupno vodio rat 2.663 dana na vlasti, uključujući Afganistan, Irak, Pakistan, Somaliju, Jemen, Libiju i Siriju.

Nemačka je zavisna od NSA

Knjiga dobija na zanimljivosti sa delom u kom govori o američkoj industrijskoj špijunaži, koja se nipošto nije ograničila na geopolitičke rivale Kinu i Rusiju, već je udarila i na ekonomsku silu EU, a time i Nemačku s punom snagom američke obaveštajne agencije. Tok informacija u zapadnom svetu je poput jednosmerne ulice: Amerikanci apsorbiraju sva saznanja, a dalje se prosleđuje samo ono što je u interesu SAD. Eropske tajne službe prisiljene su na saradnju zbog svoje ogromne zavisnosti ili čak ponekad misle da su ravnopravni partneri i precene svoje mogućnosti ,a zatim pružaju vazalne usluge kao što je BND u nadzornom centru Bad Aibling.

Takođe je javna tajna da CIA upravlja brojnim objektima na području Rajna-Majna i u Frankfurtu. Američki generalni konzulat u Gießener Straße smatra se najvećim američkim konzulatom u svetu. Ispod je zgrada kojoj pristup imaju samo obaveštajni službenici.

U toku afere NSA koja se u knjizi detaljno rekonstruiše, takođe se saznalo da su američke službe sposobne daljinski upravljati kamerama i mikrofonima na smart televizorima, poput Samsungovog TV F8000, i koristiti ih za kontrolu. Dnevne sobe građana su tako deo polja delovanja UN-a, EU-a i zapadnih ambasada, a da su sve špijunirane se saznalo zbog „afere NSA“. Ogorčenje na navodno bliskog saveznika ustupa mesto nemoćnom besu kada dalje čitate kako autori časopisa What Europe May Know detaljno opisuju i dokazuju blisku saradnju NSA-e i CIA-e s američkim tehnološkim divovima Googleom, Appleom, Facebookom i Microsoftom.

Na primer, NSA je imala tajni pristup Microsoftovim servisima za e-poštu Hotmail, Live i Outlook. Autori takođe objašnjavaju „ulaz na mala vrata“ kod ostalih kompanija poput telekomunikacionog giganta Verizon.
Knjigu karakterišu pažljiva istraživanja, koja potkrepljuju brojni izvori i literatura. Uvek ostaje činjenična i ocenu informacija ostavlja čitaocima.

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.