,,Глас Црногорца“ 1908. о посјети владара Црне Горе царској Русији: На добродошлици књаз је срдачно захвалио на СРПСКОМ језику

Jedna od retkih novina koje su za narod i istinu i održanje tradicije i identiteta naroda su crnogorske in4s.net. Hvala im u to ime. Ono što je najnormalnije je postalo nenormalno i proganjano,tako da masa više nije narod i nema nikakvu orijentaciju niti znanje o sebi i svom postojanju. Mozgovi su isprani i prihvataju svaku laž.

Verovatno malo ljudi zna da smo mogli sa Rusima da se sporazumemo(jer su nam jezici bili skoro isti) pre nego što je bečki đak Vuk Karadžić izvršio „reformu“srpskog jezika.

Цетињски лист ,,Глас Црногорца“ 1908. г. године извијестио је о посјети књаза Црне Горе, Николе Првог Петровића Његоша, Петрограду и посебно нагласио како је он градоначелнику руског града срдачно захвалио на СРПСКОМ језику на топлој добродошлици и вриједним поклонима.

У тексту који је на Цетињу објављен 31. марта 1908 г. писало је:

– ,,Књаз је јутрос примио депутацију петроградског општинског вијећа предвођену градоначелником, који је Књаза као владаоца пријатељске државе поздравио добродошлицом и понудио му хљеб и со на позлаћеном сребрном тањору, умјетнички израђеном и украшеном староруским орнаментима, а на којем су била урезана четири грба књажевска и града Петрограда као и дан доласка Књажева. 

На поздрав градоначелника Књаз је на српском језику срдачно захвалио.

У подне је Књаз примио министра предсједника Столипина и задржао се с њим 25 минута, а иза тога поднијеле су му двије депутације двије иконе.

Такође је примио и академског архитекта, који је саградио спомен-цркву, подигнуту на мјесту катастрофе од год. 1881. и изјавио је архитекту жељу да цркву посјети.“

 

Izvor:

,,Глас Црногорца“ 1908. о посјети владара Црне Горе царској Русији: На добродошлици књаз је срдачно захвалио на СРПСКОМ језику

Хрватски историчар Горан Шарић: Рушење Мила Ђукановића, идемо до краја!

Баш тај тренутак у којем је дирнуо у светиње, био је његов крај

Жабљак, 2020. година, ноћ пред Бадњи дан, снијег пада, не стаје, али не стаје ни колона вјерника која кроз мећаву носи крст и пјева „Тамо далеко“. Тада сам био сигуран, Миловом режиму дани су одбројани. 2600 година раније, Nabû-kudurri-uṣur или Набукодоносор владао је првим великим свјетским царством – Бабилоном.

Набукодоноср је побједио Египћане, Жидове, Ските, Кимеријце, градио висеће вртове, храмове, зидове и луке. Био је најмоћнији човјек на земљи, али Бог је имао поруку за њега: „Вагао сам твој карактер и нашао сам да је лакши од ништа.“ Милов карактер је још лакши од Набукодоносоровог. Велики цар скупо је платио своју невјеру, скренуо је са ума и побјегао у дивљину, гдје је живио као звјер. Диктатори по правилу свој политички пад не могу преживјети.

Хоће ли милогорска нација преживјети пад Мила? Народ који је дао Никца од Ровина, хероја о којем би Американци да га имају снимали серијал филмова (или Британци који су о Србину Душку Попову тзв. агенту 007 снимили 25 филмова), доживио је да му Еди Рама даје упуте за кога да гласа. Мада је то избор пред сваким Црногорцем, да сам одлучи: је ли попут својих предака елитни Србин или Албанац који говори српски?!

Тко је срушио Мила Ђукановића? Мила нису срушили ни израелске рекламне мегакорпорације, њихови високобуџетни спотови колико год добри били, нису били довољни да најдуговјечији еуропски диктатор падне са власти на предпоследњим изборима.

Није га успио сруштити ни руски капитали, бахати руски милионери који испијају прескупе шампањце на брду изнад Будве, нису спремни посегнути у џеп толико дубоко, колико Мило да остане на власти. Поготово га нису срушили ни рушили пензионирани командант жандармерије тешко болестан од рака, једна баба и неколико клинаца који су од Миловог режима осуђени за “државни удар”.

Оптужити српску службу да стоји иза тог удара било би гротескно, јер још није сигурно ни да је БИА уопће српска служба, па је онда прст кривице уперен у Русе, иако је Мило добро знао да кад би га ГРУ хтио срушити, била би довољна једна шалица руског чаја да се Мило “сруши”.

И док се цијела Еуропа борила са пландемијом короне, затврала кафиће, тржне центре, школе и факултете, уводила забране кретања и окупљања више од троје људи на једном мјесту, у Црној Гори из дана у дан одвијале су се масовне литије, десетине тисућа људи раме уз раме, причешћивали су се из исте кашичице… И за све вријеме док су литије трајале Црна Гора је била једина земља са нула заражених. Колико год да је Милов режим хтио да забрани литије, из дана у дана Црна Гора је пркосила цијелом свијету. Само су се на њеним улицама окупљале стотине тисућа људи и само је она имала нула позитивних на корону.

Мило је преживио гранатирање Дубровника и аверзију на шах, потпуни обрат из српског националиста до Црногорца по Ђиласовом кроју (када је Булатовић одбио понуду запада да буде Мило прије Миле). Преживио је талијанске оптужнице за шверц цигарета, ликвидације Александра Пејановића и Саше Марковића (нека им је вјечна слава) признање Косова, улазак у НАТО, притиске приликом националног изјашњавања, непостојеће државне ударе, измишљање новог језика (за чије је креирање позвао хрватске лингвисте, освједочене идиоте који “доказујући” да српски и хрватски нису исти језик тврде да кад Србин и Хрват кажу мајка, не мисле на исто), прекрајање уџбеника, маргинализирање Његоша, санкције Русији…

Бескрајна је листа његових свињарија. Али једно ни тај бескичмени камелеон није успио. За вријеме његове владавине која ће остати најцрња мрља у повијести Црне Горе, прво се обрачунао са српским коријенима, па са Његошевим насљеђем, онда је прекинуо стољетно пријатељство и савезништво са Русијом, и на крају му је остало само једно – да удари на Бога.

Баш тај тренутак у којем је дирнуо у светиње, био је његов крај. То нек буде порука како властодржцима у Србији, тако и Српској православној цркви. Српска црква да буде свјесна своје одговорности, а власти да схвати да постоје ствари са којима се не тргује, које се не дијеле, које се не продају ни предају. Са мајком се не игра, са Косовом се не погађа.

Молитва је највећа снага једне нације. Света Хилдегард из Бигена описала је молитву као „удисај и издисај једног даха универзума“! Молитва је фини плес душе, али има невјеројатну снагу! Човјек који је годинама водио ФБИ означио је молитву као „највећу снага једне нације“. Литије у Црној Гори потрдиле су те ријечи.

Борба још увијек траје. И даље ће глобалисти плашити Еуропу са Русијом, а јужне Славене са Србијом. Али једини спас за за еуропске државе је Де Гуаллеова визија – Еуропа од Атлантика до Урала. Једина нада за све нас јужне Славене је да се држимо заједно, не да нас окрећу против најјачег међу нама, Србије, него да Србија буде Пијемонт и стожер наше еманципације. Србија то може постати једино ако се окрене Богу, онако како је Псламист записао:

„Узалуд стражари чувају град, ако га Бог не чува.“ Узладу НАТО чува Мила, кад га не чува Василије Острошки. Срби су данас потпуно обезбожен народ, а Исус нас учи да је просвјетљење једина револуција. Кад се једном зором напуне све цркве у Србији на јутарној литургији, тај дан ће сванути сунце!

Пораз диктатора и издајника, колонијалног управитеља и марионете западњачких господара каоса Мила Ђукановића још једном је доказао – ово није борба система против појединца, један на један, него један (Милов монтенегрински цирксу) на 500 хиљада, односно на разини свијета један (нови свјетски поредак) на 7 милијарди. Они ће ићи до краја. Ићи ћемо и ми!

ЕЛЕГАНТАН ГРАД… ТА БАЊА ЛУКА!

ПИШЕ: Јулија Станевскаја

 

„Шта је то? Каква „Бања“ и још „Лука“ – тако су реаговали моји московски познаници на вест да намеравам да пођем у Бања Луку. Апсолутно нико од њих није чуо за такав град. Објаснила сам им да је Бања Лука главни град Републике Српске која је у саставу Босне и Херцеговине, међутим моји саговорници су само уздахнули и посаветовали ме да је боље да одем у Лондон или Париз. Та идеја ме није одушевила. Прво не морам да тражим визу, то јест да скупљам папире и да још потом чекам… Мукотрпно и тужно. И друго, све је скупо у Паризу и Лондону, а ја не умем да штедим. Не, нећу ићи у Лондон и Париз, идем у Бања Луку!

Ако ћемо искрено, и раније сам, и то не једном, хтела да видим  Босну и Херцеговину (или БиХ, како се то назива у регији). Путујући Балканом, прво сам приметила, ако се купи квалитетан и јефтин производ у продавници, на паковању је врло вероватно натпис “Made in BiH”. Макарони, житарице, млеко, шампони, итд. итд. „То је нека глобална фабрика“, помислила сам.

„Ох, хоћете у Босну? Браво, моја породица је управо одатле! ”- радовао се наш пријатељ из Београда, а други је рекао да је тамо рођен и одрастао. А све нас је потпуно изненадио пријатељ из Бугарске, признајући да је његов прапрадеда дошао у Софију из Босне. „Једноставно то је нека врста отаџбине човечанства“, помислила сам, већ ојачана у жељи да видим коначно ту Босну.

Од куда кренути? На Балкану постоји суморна особеност: након низа сукоба међуетничке тензије и даље трају. Туриста који долазе у групи то се, мање или више, не тиче. Наравно, само ако нисте руски туриста. Можете бити муслиман, можете бити Јеврејин, на крају таоист, припадник Харе Кришне или адвентиста седмог дана – када дођете на Балкан са руским пасошем, аутоматски постајете руски православац у очима локалних становника. Дакле, ти си већ део локалног односа снага. Православни Словени – су ваша браћа, сви остали – како буде. Напомињем да сам често сретала католике и муслимане и то у више наврата, те да су имали веома пријатан однос према мени. Али ипак, одлазећи на место где живе „не-браћа“, боље је питати људе и проверити ситуацију.

Бивша Југословенска Република Босна и Херцеговина је подељена на два дела. У такозваној Федерацији са главним градом у Сарајеву живе хрватски католици и муслимани Бошњаци. Православни део се зове Република Српска, а главни град је град Бања Лука. Одлучилла сам да од ње почнем упознавање БиХ.

Аутобус Београд – Бања Лука имао је смешано име „Пикси травел“, који је уз то шкрипећи и љуљајући успешно прешао мост на реци Сави и тако је почело моје упознавање Босне и Херцеговине.

Признајем, очекивала сам да видим напуштена поља и села, отрцане и прашњаве градиће и друге доказе економских невоља. Све сам то већ приметила у суседној Хрватској, а пре тога у Бугарској. Изгледа да такво стање постаје одлика Европске Уније. Није ни чудо. Идеја повећања пореза, како би свима било добро, увек води ка томе да добро буде само политичарима, који тај скупљени новац за порезе и деле. Али, то је друга прича. Међутим, у Босни и Херцеговини нисам видела ништа слично. Напротив: живахна села, прекрасне куће, обрађена поља и уређени и засејани вртови, доста се гради. Дуж пута постоје неке мале фабричице, складишта, трговачки центри. Живот је баш бујао. Не подижући поглед са прозора гледајући крајолике стигосмо и у саму Бању Луку, а већ ујутро пешке сам отишла у центра града.

Волим да у непознатим градовима посматрам пролазнике. Сматра се да мушкарци обично гледају за женама, а жене мушкарце. Не ради се о мени. Детињство и младост сам провела у злогласној московској четврти са три железничке станице. На улицама су се могли срести опасни људи (џигити) из јужних република, локални руски алкохоличари, као и лопови, варалице и различити типови свих „боја“. Моје другарице и ја смо брзо схватиле да гледање ка долазећим мушкарацима апсолутно није препоручљиво. Ако се тако понашате онда нећете упасти у невоље. Од тада то и не чиним! Иако за Србе треба направити изузетак. Високи, јаки, тамнооки, није случајно да се Рускињама свиђају.

У сваком случају, више волим да гледам жене које пролазе: интересује ме како изгледају, што носе, какве су им фризуре, итд. Већ прва бањалучанка привукла је моју пажњу. Била је то млада у прекрасној хаљини, ружичастих ципела и са ружичастом торбицом. Ружичасти појас и одговарајућа бижутерија употпунили су модну слику.

Сећам се како ме је током школске године мајка учила да се облачим са укусом. Било је лако. Главна ствар је да се не комбинују некомпатибилне боје, на пример, розе са зеленом. Поред тога, ципеле и торбице треба да буду исте боје. У совјетско време, добре ципеле је било тешко пронаћи, готово се никада нису продавале у продавницама, али су понекад биле дистрибуиране у предузећима преко синдиката. Некако се десило да је синдиат предузећа где је радила моја мајка организовао продају чизмица из Југославије. Иако се то тешко могло назвати распродајом, јер је био само један пар чизама. Продаја се организовала жребом и моја мајка је имала среће. Тако смо добили лепе чизме, црне са китњастим разводима. Међутим, црне торбице са китињастим разводом није био не само за мене, већ, вероватно, ни за кога у целом Совјетском Савезу.

Од успомена ме је одвратила друга жена која је наишла. Била средовечна, у елегантним ципелама боје цигле, са торбицом у истој боји. Друга дама ми се допала и више него прва. Али убрзо сам видела и трећу, четврту – све су биле обучене са укусом, са торбицама у боји ципела. Можда су све оне ишле ​​у Париз и Милано? Међутим, ево неколико пензионерки. И опет, нова прелепа одећа и ципеле. Можда имају велике пензије? Гледајући бањалучанке и размишљајући, стигла сам до центра града.

Бања Лука је мали град, а и његов центар није велики. Одмах иза пијаце долазите на Трг Крајине. Ту имате чесме. Генијално смишљено, деца су одушевљена. Да, и корисно. Можете, на пример, опрати руке пре него пробате одлични сладолед који се овде продаје.

Трг Крайны, фото banjalucanke.com/

Иза Трга Крајине налази се пешачка зона, Господска улица, локални Арбат. Пре 150 година, локални трговац је одлучио да од Бања Луке, провинцијског европског града, створи, како би то сад рекли „савремени европски град“, те је изградио две двоспратне зграде у којима су биле продавнице. Локални људи никада раније нису видели такав луксуз, јер све што им је требало куповали су на пијаци. Продавнице су биле сензација, чак су и сељаци из суседних села долазили да их гледају. Улазили су, правили гужву, при чему су још и умазали подове и, наравно, нису ништа купили. Трговцу после неког времена, је прекипело и поставио је знак “Господска улица”, како не би свако долазио. Аустријанци, када су заузели град, прочитали су натпис, видно изненађени, али име им је верно преведено на немачки шта значи, те улицу преименовали у Herren Gasse. После Аустријанаца улица је добила име краља Алфонса ХIII, али то име се није дуго задржало. Друг Тито је отерао све господаре, заједно с краљевима и херенима, и преименовао улицу, давши јој име револуционара Веселина Маслеше. То име носи и сада, али је мештани још увек зову Господска.

Улица Веселина Маслеше, фото The Balkans Chronicles

Грађани воле свој Арбат. Свидела се и мени: чиста, весела са мноштвом продавница и кафића. По навици гледала сам и кроз врата на пролазима. Тамна капија неочекивано је открила неку врсту споја дворишта и тржног центра: продавнице, киосци, кафићи.

Господска улица је прилично кратка, а када је прођете већ сте на великом тргу. Председничка палата, градска скупштина, музеј и главни храм – Христа Спаситеља. Све је у главном граду како треба, иако је мали. Хтела сам да погледам прелепу зграду градске скупштине. Обезбеђење је стајало на улазу, али људи су слободно улазили кроз бочна врата. Ушла сам и испоставило се да је то тачна копија московског МФЦ-а. Исти прозори, исти електронски уређаји и људи са документима у рукама. Постојала је чак и чесма са питком водом, на којој сам и позавидела. Ми у Москви немамо чесму у МФЦ-у, постоји само апарат за кафу. Иако, ако размислите боље, чесма би била сувишна у хладној и влажној московској клими, апарати за кафу су неопходнији. Све је дакле како треба.

Храм Христа Спасителя

Шетајући градом, коначно сам схватила одакле  у Бања Луку долази толико модерно обучењних жена. Посвуда се налазе мале продавнице са одећом, обућом, бижутеријом и свим осталим. Понуда је веома богата и у свакој продавници је другачија роба. А цене радују. Сада сам буљила не толико у пролазнике колико у излоге. Муж ме је све време пажљиво гледао, те ми је понудио да ми купи блузу. Или чак две. Резултат понуде је да сам купила четири блузе (имам врло доброг мужа). Онда још ципеле и јакну, па кошуље и патике за мужа, а онда још понешто. Гледајући наш увећани пртљаг пре одласка, газдарица је некако тужно прокоментарисала: „Тако сте мало купили!“ Помислила сам да се шали. Али не, њени уобичајени гости, грађани из Хрватске и Словеније, односе много више. Они долазе на два или три дана и купују буквално све: храну, одећу, предмете за домаћинство. У њиховим земљама све ово је много скупље, односно чак нешто од ових роба једноставно немају у понуди. Тако је то! Хрватска и Словенија – то је Европска унија! Шта је то, „совјетски“ тзв. кобасични возови су обновљени у модерној Европи? Додуше сада је реч о „аутобусима за кобасице“ и „аутомобилима за кобасице“, али суштина је иста.

После шопинга мој муж је желео да нешто лепо поједе и попије. Конкретније – ћевапе и пиво. Говорећи о Бања Луци, немогуће је не рећи нешто о чувеном бањулучком ћевапу. То је локални бренд, као што су у Тули медењак или кавкаски роштиљ. Ћевап је рођак кебаба којег ми знамо, само има другачији облик. Ћевапе пеку на специјалном роштиљу са широким равним решеткама, често нагнутим. Заједно са месом се налазе и лепиње. Све се посипа посебним тајним биљним екстрактом. Онда ћевапе ставе у лепињу и – „Изволите!“ Добар апетит! ”, како говоре Срби. Уз ћевапе, наравно, иде локално пиво. Традиција спремања пива у Бања Луци је дуга. Некада су пиво са именом „Трапист“ производили монаси у њиховој манастирској пивари. Међутим, комунисти су одузели пивару, а монаси су протерани. Истовремено, пиво је изгубило право да га зову „трапистом“, али југословенски другови нису били узнемирени и дошли су до новог имена за пиво – „Нектар“. Добро име, у њему је нешто чак и небеско. А и укус пива је одличан. Недавно су у Бањалуци отворене мале пивнице, које производе бројне врсте пива, такође врло укусна. У једном од њих сам видела пиво «Русский стаут». У Русији тако пиво нисам пробала, наравно да ћу га првом приликом пробати.

Свидела ми се Бања Лука. Овде се осећам као на викендици: све је мирно, зелено, чист ваздух. Осим тога, овај град је уљудан и удобан, а то је важно. Тражите храну? У близини је неколико супермаркета, чак раде нон-стоп. Желите да купујете? Није потребно ићи у центар, мале трговине су посвуда. Заборавио си да купиш хлеб? На стотину метара, сигурно, постоји пекара. За љубитеље природе, постоје стазе на околним зеленим и шумовитим брдима, по којима можете шетати цели дан. За спортисте постоје терени са стазама за трчање, као и тениски терени. Ако се дакле само желите опустити, у вечерњим сатима можете прошетати поред реке Врбас, док врбе на обалама пуштају гране у воду која их носи, а Сунце залази иза кула старе тврђаве с друге стране. Из реке долази свежина, мириси зеленила и речне воде.

Такође допадају ми се и Срби из Босне. Имали су тешку судбину, преживели рат, а и сада има много проблема у земљи, али ти људи зраче духом и оптимизмом. Срби уопште, а посебно Срби из Босне, имају једну добру особину: мало се жале на живот. И то није зато што су задовољни, већ је то једноставно тако.

Текао је разговор са продавачицом у једном радњи. Жена се жалила на много тога, а онда је изненада рекла: “Све је то глупост. Само да не буде рата“. Одмах сам се сетила моје баке, која је волела Леонида Иљича Брежњева, и то је било тако чак и када је цела земља причала вицеве о њему. Совјетски медији уверили су баку да се наш генерални секретар бори за мир, а ако њега не буде, онда ће одмах рат почети. А што је рат, људи њене генерације су добро знали и били су спремни да воле било кога, све да се ратни ужас не понови. Срби из Босне су ме некако подсетили на наше деке и баке. Не само кроз проживљене невоље, већ и енергијом и животном снагом. Они уживају у мирном животу, лепо се и модерно облаче, много се и масовно баве спортом, једу своје укусне ћевапе и пију много пива. На улици сам срела старицу са штапом. На старици је била сјајна мајица и слика смешне птице и натпис brave spirit (смели дух). Смешно, али и симболично.

Наравно, снимила сам и много фотографија и показала мојим рођацима у Москви. Бања Лука их је све пријатно изненадила, а мој отац је рекао: „Ау, што је елегантан град та Бања Лука.“ И ја сам тако осећала, али сада је то и тачно речено! Уљудан, удобан, али још више – елегантан град.

Percepcija rizika krize Covid 19 postala je toliko preterana da pokazuje kako je strah postao jedina istinska, trajna stvarnost pandemije.

Jaz između stvarnosti i percepcije Covid-ovih rizika – gotovo X faktor 100 – pokazuje kako naručene državne „Fake News“ – dominiraju javnim mnenjem i negativno utiču na način na koji upravljamo krizom. .

Istraživački rad „Covid-19 Opinion Tracker, edition“ objavljen 27. jula 2020. od strane Kekst CNC-a, globalne kompanije za stratešku komunikaciju koja je dio Publicis Groupe, treće najveće svetske komunikacijske grupe, prošao je gotovo neprimećeno od strane svetskih medija .Iako sadrži zaista izvanredan deo o percepciji nasuprot stvarnosti efekata Covid-19 na javnost.

Izveštaj pokazuje da u pet zemalja u kojima je obavljeno istraživanje ljudi bez izuzetka veruju da su rizici od koronavirusa daleko rašireniji i opasniji nego što pokazuju službene brojke.

Istraživanje je sprovedeno između 10. i 15. jula 2020. godine. Odeljak „Percepcija nasuprot stvarnosti“ ankete intervjuisao je 1.000 odraslih u Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama, Nemačkoj, Švedskoj i Francuskoj.

Postavljena su dva pitanja gde je bilo potrebno popuniti procente: Koliko je ljudi u vašoj državi imalo virus Korone? Koliko je ljudi umrlo od koronavirusa u vašoj zemlji?

Rezultati su zapanjujući: na prvo pitanje, koje se odnosilo na broj obolelih od virusa C-19, u Ujedinjenom Kraljevstvu je odgovorilo 22 posto (četiri puta više od službenog broja); u Sjedinjenim Američkim Državama odgovor je bio 20 posto (20 puta više od potvrđenih slučajeva); u Nemačkoj je odgovor bio 11 posto (46 puta više od potvrđenih slučajeva); u Švedskoj je odgovor bio 16 posto (20 puta više od potvrđenih slučajeva), a u Francuskoj 12 posto (46 puta više od potvrđenih slučajeva).

Što se tiče smrtnih slučajeva, brojke su još preuveličanije: u Velikoj Britaniji je odgovor bio 7 posto (100 puta veći od potvrđenih smrti), a u Sjedinjenim Državama 9 posto (225 puta veći od potvrđenih smrti) , u Nemačkoj 3 posto (300 puta veći od potvrđenih smrti), u Švedskoj sa 6 posto (100 puta veća od potvrđenih smrti) i u Francuskoj sa 5 posto (100 puta veća od potvrđenih smrti).

Tako u stvarnosti javnost u Velikoj Britaniji veruje da je tamo od Covida umrlo 4,6 miliona ljudi, umesto stvarnih 46 000. U Sjedinjenim Državama veruje se da je umrlo 29,5 miliona ljudi, a ne 155 000.

Moglo bi se tvrditi da ovi brojevi pokazuju da su ljudima u tim zemljama potrebne neke informacije o statistikama i procentima. Ali je stvarnost da je obrazac prepoznatljiv – percepcija rizika i opasnosti mnogo je veća nego što zapravo jeste.
To je stvarnost današnjeg društva. To nije rezultat „Fake News“ ili izraza jednako praznog i varljivog izuma, „post-faktičkog“ društva. To je rezultat vladinih „Fake News“, gde je pretnja virusom Korone i koraci preduzeti da se kriza reši institucionalno izazvali preterani osećaj nesigurnosti i straha među milionima građana širom sveta.

Na jednom nivou će mnogi stručnjaci i vlade, posebno „naučnici koji proučavaju pomnašanje“ , pozdraviti ovo istraživanje. Stav da je zastrašivanje ljudi siguran način da se potaknu na promenu ponašanja daje za pravo onima koji održavaju taj redukovani pogled na mase da to nije samo opravdano, već i da deluje.

Ali postoji velika cena koju treba platiti ako se podstaknu takvi strahovi i nesporazumi o stvarnoj pretnji koju predstavlja virus Korone. Na primer, istraživanje je donelo još jedan važan zaključak : obavezno nošenje maski, iako nema naučnu osnovu, popularno je u gotovo svim zemljama danas, a ponašanje politike i kompanija sa maskama ima veliki uticaj. To može pojačati politički oportunizam i kratkoročno biti od koristi nepopularnim političarima, ali ono što podriva je dugoročna, nijansirana sposobnost suočavanja sa rizikom koji predstavlja Covid-19. Kriza koju je stvorio čovek pretvara se u „prirodnu katastrofu“ u kojoj je strah bitniji od istine; stvarnost u kojoj svi možemo izgubiti.

Алистер Крук: Велики ресет: рађање новог света

Оно што је већ извесно јесте да после короне не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. Следи ли технолошка утопија, тзв. „Велики ресет“?

Постоје моменти када ми људи, било као колектив, било као појединци, на свом путу дођемо до тачке рачвања. Можемо закратко да, онако неодлучни, подрхтавамо на том месту, али на крају ћемо морати да се определимо за један од путева.

Многи данас осећају празнину, слуте промену која долази. Коронавирус учинио нас је акутно свесним пукотина које се манифестују у свим аспектима наших друштава. Постоји осећање да се послератна ера – можда чак и само европско просветитељство – истрошила, односно да нас је просветитељство некако изневерило. Поједини страствено, чак и прилично хистерично, желе да продуже добро познату садашњицу: да сачувају оснивачке вредности Америке. Али много је више оних разочараних. Они желе да наша садашњица буде радикално промењена (па чак и уништена) – али сви се питају шта ће доћи после.

Оно што је већ јасно јесте да не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. На столу су прилично експлозивни предлози: или материјална технолошка утопија (тзв. „Велики ресет“), или, што нуде освешћени, коренита културна побуна за рушење света у Грамшијевом стилу (ово друго ипак није непосредна опција). А ту су и они спремни да се дигну на оружје (макар у Америци) против обе идеје, у потрази за вредностима и идентитетом Трамповог „златног доба“. То је борба за очување традиционалне протестантске етике.

ДВЕ СТАЗЕ

Данас поједине западне елите покушавају да имплементирају „акцију кочења“ против ових каскадних поремећаја који избијају услед народног незадовољства и структурног слома целог система. Ти поремећаји, прибојавају се они, нахраниће популизам и националистичке сентименте, па ће то све заједно угрозити одрживост њиховог централног „мита“ – идеје глобалног човечанства утемељеног у заједничким „вредностима“, које је на маршрути ка технолошком глобалном поретку и управи.

Они виде ризик. Увиђају да „друге“ вредности, супротстављене универзализму, израњају из дубоких слојева људског искуства и историје. Њих естаблишмент по аутоматизму одбацује као „популизам“. Али испод фасаде популизма, сведочимо и старим, вечитим вредностима које се поново враћају, у плодоносној форми. За историју ће већина данас незадовољних остати непознаница у погледу вредности за које се залажу. Дубљи слојеви њихових промишљања вероватно никада неће бити озбиљно разматрани. Али то није поента – семе бива посејано у нашу колективну психу (Крук користи грчки термин „Ψυχή“ – „Психе“, што је античка богиња душе, прим. прев.).

Оно што одабир пута чини извором таквих тензија јесте то што нам се узастопно говори да су ове две стазе радикално различите – па чак и да су међусобно сукобљене, док заправо деле поједине есенцијалне карактеристике. Имају сличан крајњи резултат. Избора постоји мало или нимало, осим у контексту политичке илузије у коју се свака стаза обмотава. Обе стазе су утемељене у консензусу најчистије израженом на Светском економском форуму, који је председник Давоса, Клаус Шваб, opisao као Четврту индустријску револуцију (4ИР):

Оно што је већ извесно јесте да после короне не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. Следи ли технолошка утопија, тзв. „Велики ресет“?

Постоје моменти када ми људи, било као колектив, било као појединци, на свом путу дођемо до тачке рачвања. Можемо закратко да, онако неодлучни, подрхтавамо на том месту, али на крају ћемо морати да се определимо за један од путева.

Многи данас осећају празнину, слуте промену која долази. Коронавирус учинио нас је акутно свесним пукотина које се манифестују у свим аспектима наших друштава. Постоји осећање да се послератна ера – можда чак и само европско просветитељство – истрошила, односно да нас је просветитељство некако изневерило. Поједини страствено, чак и прилично хистерично, желе да продуже добро познату садашњицу: да сачувају оснивачке вредности Америке. Али много је више оних разочараних. Они желе да наша садашњица буде радикално промењена (па чак и уништена) – али сви се питају шта ће доћи после.

Оно што је већ јасно јесте да не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. На столу су прилично експлозивни предлози: или материјална технолошка утопија (тзв. „Велики ресет“), или, што нуде освешћени, коренита културна побуна за рушење света у Грамшијевом стилу (ово друго ипак није непосредна опција). А ту су и они спремни да се дигну на оружје (макар у Америци) против обе идеје, у потрази за вредностима и идентитетом Трамповог „златног доба“. То је борба за очување традиционалне протестантске етике.

ДВЕ СТАЗЕ

Данас поједине западне елите покушавају да имплементирају „акцију кочења“ против ових каскадних поремећаја који избијају услед народног незадовољства и структурног слома целог система. Ти поремећаји, прибојавају се они, нахраниће популизам и националистичке сентименте, па ће то све заједно угрозити одрживост њиховог централног „мита“ – идеје глобалног човечанства утемељеног у заједничким „вредностима“, које је на маршрути ка технолошком глобалном поретку и управи.

Они виде ризик. Увиђају да „друге“ вредности, супротстављене универзализму, израњају из дубоких слојева људског искуства и историје. Њих естаблишмент по аутоматизму одбацује као „популизам“. Али испод фасаде популизма, сведочимо и старим, вечитим вредностима које се поново враћају, у плодоносној форми. За историју ће већина данас незадовољних остати непознаница у погледу вредности за које се залажу. Дубљи слојеви њихових промишљања вероватно никада неће бити озбиљно разматрани. Али то није поента – семе бива посејано у нашу колективну психу (Крук користи грчки термин „Ψυχή“ – „Психе“, што је античка богиња душе, прим. прев.).

Оно што одабир пута чини извором таквих тензија јесте то што нам се узастопно говори да су ове две стазе радикално различите – па чак и да су међусобно сукобљене, док заправо деле поједине есенцијалне карактеристике. Имају сличан крајњи резултат. Избора постоји мало или нимало, осим у контексту политичке илузије у коју се свака стаза обмотава. Обе стазе су утемељене у консензусу најчистије израженом на Светском економском форуму, који је председник Давоса, Клаус Шваб, opisao као Четврту индустријску револуцију (4ИР):

Клаус Шваб, оснивач и извршни председник Светског економског форума

„Прва револуција, која је отпочела током 1700-их, користила је воду и снагу паре да механизује производњу. Друга, која се одвијала између 1800-их и Првог светског рата, напредовала је ка електричној енергији како би омасовила производњу добара. Трећа је прибегла електроници и информационим технологијама како би отпочела процес аутоматизације производње. Четврта револуција настоји да се надовеже на трећу и позната је као ‘дигитална револуција’.“

Шваб описује ово као „фузију технологија“ које представљају физичку, дигиталну и биолошку сферу. Технолошки продори обухватаће области попут вештачке интелигенције, роботике, аутономних возила, 3Д штампе, нанотехнологије, биотехнологије, складиштења енергије и квантних компјутера…“.

Како Шваб каже, свет може да очекује да ће ова револуција бити симбиоза између микроорганизама, људског тела, производа које људи конзумирају и зграда које настањујемо. Људска „будућност“ је стога усмерена ка конвергенцији како са дигиталним, тако и са биолошким светом – ка томе да постане њихов део, како то предвиђа стратешка обавештајна платформа Давоса. Ово су веома озбиљне ствари – ради се о покушају замагљивања граница између робота и људи, исто онако како је замагљена разлика између мушкараца и жена.

ВЕЛИКИ РЕСЕТ

Четврта индустријска револуција ужива одређену прихватљивост у круговима западних елита (укључујући и Трампов тим). Међутим оно што их одваја од правих глобалиста су додаци: године 2014, Кристин Лагард (тадашња шефица ММФ-а) је позвала на „ресет“ монетарне политике (пошто су „мехурови расли на све стране“), на регулаторну климу у финансијском сектору и структурне реформе глобалне економије како би се изашло на крај са стагнирајућим растом и незапосленошћу. Наредне године УН је изнео Агенду 2030. и потписан је Париски климатски споразум. Потом је 2016. године Светски економски форум наступио са причом о Четвртој индустријској револуцији (формирањем експертских платформи како би се пројекат покренуо). А онда је овог јуна Светски економски форум покренуо Велики ресет.

Укратко, „кућа новог светског поретка“ грађена је од темеља како би се обезбедила обилазница око националног суверенитета, еродирајући га комад по комад, уместо да се јуриша фронтално (што је баш оно како је лист Савета за спољне односе zagovarao још давне 1974. године). Управо је ова обилазница око националног суверенитета – нарочито оног америчког – то што смета Трампу и његовим присталицама.

Како светска незапосленост рекордно расте услед коронавируса, а „културна револуција“ тутњи пуном паром унутар самих САД, глобалисти су преотели иницијативу: Četvrta industrijska revolucija i njena fuzija tehnologija, заједно са климатским и монетарним „комплементарним ресетима“, покренути су прошлог месеца као „Велики ресет“. Чак је и споразум о фонду за опоравак ЕУ од пандемије, који је постигнут прошле недеље, практично део нацрта за Велики ресет (како ukazuje Емброуз Причард-Еванс):

Холандски премијер Марк Руте, немачка канцеларка Ангела Меркел, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и француски председник Емануел Макрон током састанка на маргинама ЕУ самита, Брисел, 18. јул 2020.

„Значај је политички. Фонд представља темељну промену у структури и карактеру европског пројекта. Комисија ће по први пут имати овлашћења да на тржиштима капитала прикупља огромна средства, као и да усмерава како ће издаци бити алоцирани, што ће ово чудно хибридно створење претворити у још изузетнију институцију. Где још у свету неко неизабрано тело има ‘право на иницијативу’ у законодавству, извршна овлашћења налик на прото-владу и буџетске прерогативе парламента?

То је цезаропапистички, на граници са тоталитаризмом са тачке гледишта уставности, а углавном без ограничења која би пружао смислени парламентарни надзор… а уклапа се у једну једину понављајућу тему са безбројних самита на којим сам био као дописник из Брисела. Увек су гуркали напред Монеову агенду ушуњавањем, преседанима и стављањем пред свршен чин. Демократски консензус за ову ерозију суверене националне контроле увек је био далеко тањи него што су се ЕУ ентузијасти икада усуђивали да признају“.

А све је то у потпуности у складу са резоном Давоса (поново Шваб): „Корпорације неће имати другу алтернативу него да се прилагоде. А и владе ће морати да се трансформишу. Иако ће можда прибавити нове технолошке моћи како би ‘увећале контролу над својим популацијама’ (у форми надзорних система и контроле дигиталне инфраструктуре), оне ће такође морати да одрже корак са технолошким променама“. То ће пореметити све. Doći će до огромних друштвених тензија. Без обзира на све, „спремни или не“, упозорава Шваб, „нови свет је пред нама“.

Према Швабу, Четврта индустријска револуција ће „довести до снабдевачког чуда, са дугорочним корпоративним добитима у погледу ефикасности и продуктивности“. Цена пословања ће се смањити. Да, можда ће бити мање директорских олигарха (услед консолидације), али они који опстану биће неупитна нова власт која ће управљати светом помоћу алатки вештачке интелигенције.

Али шта ће Европа или САД да раде са 20 или 40 одсто радне снаге која више неће бити потребна (или која ће се показати као технолошки неадекватна) у новом, роботизованом свету? Нема проблема, одговара Шваб: сувишној радној снази биће дат „сигурносни приход“ (тј. универзални основни доходак).

ТРАМПОВ ПАРАДОКС

Дакле, да ли оно „рачвање на путу“ које смо поменули представља истинску бифуркацију? Пре свега, исти људи koji omogućavaju kulturni rat унутар САД (другим речима велики амерички филантропи, технолошки магнати и тешкаши из Силиконске долине) су истовремено они који помажу Давос и иницијативу за „Велики ресет“. Они су једно те исто.

То значи да исти они који помажу да Сједињене Државе заглибе у свом културном распадању истовремено раде и на пројекту централизације ЕУ (што ће, како очекују, на крају сузбити револуцију освешћених помоћу друштвених кредита базираних на великим подацима и контроле путем дигиталне валуте).

Ова идеолошка промена мора бити апсорбована: велика филантропија, велике технологије и велике корпорације сврстане су уз „osvešćene“ i militante iz pokreta „Crni životi su važni“, и помажу им да ојачају (неке од ових фондација имају веће ресурсе него државе). Али они су и уз Давос. То је табор подељен међу собом, али им је на крају циљ да направе обилазницу око Трампа и његове суверенистичке базе.

Млада генерација освешћених подешена је на поништавање  америчког културног идентитета онаквог каквим га они виде. Како примећује Кристофер Лаш у свом Револту елите, ови двадесетогодишњаци и тридесетогодишњаци виде америчку културу у мрачним тоновима: „То је нација технолошки назадна, политички реакционарна, репресивна у свом сексуалном моралисању, површна у својим укусима, самозадовољна, досадна и аљкава“.

Зашто би онда велики финансијери и велике корпорације у САД ојачале покрет који презире оснивачке принципе Америке? Просто речено: ЕУ је идеално средство за изградњу нове аристократске олигархије. Такав конструкт је, како указује Емброуз Причард-Еванс, заправо одувек био латентан унутар пројекта ЕУ, док унутар Сједињених Америчких Држава – према мишљењу типова из Давоса – није. Америчке правне и културне структуре су антиетичке. Али последица таквих процена је очигледна: Европи је, према овом гледишту, суђено да буде центар западне моћи. А Америка ће бити на губитку.

Трамп и други у америчкој елити, а нарочито војска, безрезервно прихватају да је Четврта индустријска револуција светски „фактор преокрета“, али ни за живу главу неће дозволити да амерички примат склизне ка Европи, а камоли Кини. Отуда Трампов „рат“ са Меркеловом (поводом Северног тока 2), за коју вероватно сумња да би волела да буде нови емир Запада. То такође објашњава и Трампово непријатељство према Комунистичкој партији Кине.

САД могу да ураде једну од две ствари: да покушају да престигну Кину у вештачкој интелигенцији и технологији великих података (биг дата), или да сарађују са њом. Очигледно, Трамп жели да Америка престигне Кину, па овај циљ представља као изборну платформу за новембар: победа у трговинском рату против Кине. Али трик је у томе што да би у томе успео мора да ојади и Кину и ЕУ. Стога се поставља питање шта ће се десити ако Кина и ЕУ почну да сарађују? Геополитички примат ће припасти ономе ко буде контролисао технолошке стандарде и правила лиценцирања у деценијама које долазе.

Помало прљава мала тајна у овом плану је то што, чак и кад би САД успеле да преотму штафету глобалног лидера у високим технологијама, то и даље не би решило проблем који гласи – шта чинити са 20 одсто Американаца које ће роботи и аутоматизација истерати са њихових радних места? Многи од њих биће Трампове присталице из радничке класе. Победа у „технолошком рату“ неће вратити ова изгубљена радна места. Штавише, аутоматизација коју предвиђа Четврта индустријска револуција „поништиће“ још већи број њих.

Трамп поздравља раднике током посете једној фабрици у Индијанаполису

Све у свему, и Трампова и глобалистичка стаза воде ка меком технолошком феудализму –тј. незапослености и друштвеној контроли. То је Хобсонов избор. Али са Трампом, како се његове присталице надају, Америка ће и даље бити број један у свету и задржаће нешто од хришћанског етоса (као што је централна позиција породице у друштву), али ће друге примордијалне „врлине“, попут чврсте независности, слободе и презира према централизованој државној контроли, морати да буду жртвоване гладној звери роботизоване индустрије. Летимични поглед на данашње радне праксе Амазона пружају добар увод.

РАЧВАЊЕ НА ПУТУ

Прослављени есеј Френсиса Фукујаме о крају историје „углавном се чита као апологетика за необуздани капитализам и англоамеричке интервенције на Блиском истоку“, али то је погрешно, истиче Гевин Џејкобсон. Заправо, Фукујама – нашироко третиран као апостол који проповеда долазак Новог светског поретка под америчким руководством – није повикао „Осана!“ у част НВО (као што се обично претпоставља). Напротив, рекао је да би то могло да доведе до револта народних маса.

Фукујама је писао да би се будућност могла претворити у „ропски живот без господара“, свет грађанског труљења и културне укочености, ољуштен од сваке непредвиђености и компликација. „Последњи људи“ били би сведени на хомо ецономицус-а, вођени искључиво ритуалима потрошње и лишени анимирајућих врлина и херојских нагона који су водили историју напред. Фукујама је упозорио да ће људи или прихватити овакво стање ствари или ће се, што је вероватније, побунити против монотоније свог постојања. Претходне „велике визије“ (попут совјетске индустријализације) углавном су завршавале лоше.

Случајно знамо неке детаље о иницијацији међу античким Грцима, нарочито међу Грцима јужне Италије. А можда најпознатији детаљ је то што су иницијати, након путовања у подземни свет, бивали суочени са одабиром између две стазе. Да будемо прецизнији, долазили су до фамозног рачвања на путу, где је требало направити велику одлуку којим путем даље ићи.  Један од њих је пут којим једино иницијат (који је сада „свестан“) може да корача: тај пут води ка Животу – правом животу. Други пут води ка забораву – ка паду у сан и на крају обамрлост, попут „ходајућег мртваца“.

Знање о овим путевима традиционално је чувано као мистерија. Детаљи су скривани у загонеткама иницијације. Њихова сврха била је да иницијатима наговесте реалност веома другачију од оне коју су узимали здраво за готово. А траг ка томе што су древни Грци наговештавали налази се у стази која води ка животу, уместо у оној која нас тера да ловимо некакву илузорну „реалност“ – било да се ради о уверљивом миту бескрајног, дужничког просперитета или некој орвелијанској универзалној технолошкој будућности. Обе илузије су моћне на свој начин.

Не ради се међутим о томе која је илузија ближа или даља од реалности у односу на ону другу. Поента је: не може се прићи, не може се стићи до стварности на овај начин. То није „стаза“. То су само две илузије, две илузорне „стварности“ од мноштва њих. Нема швабијанског „спремни или не, нови свет стиже“. Можда је једино извесно да ће дигитални алати омогућити другачији начин људског битисања.

Друга стаза – стаза ређе спомињана – је повратак на једноставност. И изналажење унутрашњег суверенитета.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Извор: Strategic Culture

 

Архимандрит Рафаил Карелин: Рехабилитација Содома и Гоморе

Objavljeno,23.1.2015

Шездесетих и осамдесетих година прошлог века били су рехабилитовани комунисти, који подвргнути репресијама. Деведесетих година рехабилитовани су белогардејци, а пред крај другог миленијума почела је рехабилитација житеља Содома и Гоморе.

Испоставља се да дела Содомљана нису имала карактер злочина, дакле, њихово кажњавање је било незаслужено и Мртво море није споменик Божанске казне над развратницима, већ неправичан суд. За ову рехабилитацију треба постепено и доследно припремити јавно мњење, чиме се и баве телевизија и штампа. Засад код нас још нема бракова истог пола, као у неким европским земљама, у којима се срамни разврат сматра некажњеним и потпуно легалним, и више од тога, он је проглашен за део људских права и слобода.

Разврат није физичка, већ психолошка, тачније патопсихолошка појава. Човек, који је изгубио нормалан емоционални доживљај света не може да мисли правилно, пошто је морални отпадник, он не може да брани моралност, а овим људима је отворен приступ обављању различитих  дужности и функција. Друштво у којем  разврат није осуђен више не може да се назива хришћанским. Развратници раде оно што апостол забрањује чак и да се помиње као срамота човечанства. Развратник лишава себе права да буде члан Цркве и чак да пристуствује богослужењу до свог искреног покајања. А сад нас неки уверавају да су то само «нове боје» на палети осећања. Неки уметници – авангардисти, тврде да је ђубриво такође нова боја којом могу да се сликају слике…

Сексуална патологија је тешка болест која може да упропасти нацију, да уништи народ. Оци најпознатијег црквеног сабора Грузије, који се зове Руисо–Урбнијски (12.в.) разобличавајући содомски грех, писали су да је овај мрски разврат био главни узрок пада Персије, а затим Византије. Данас се Содом и Гомора налазе у стадијуму рехабилитације у православним земљама. У Грчкој, која је један од центара Православља стоје зграде с дрским натписом: «Содом». Неке силе желе да и само људско срце разврате и претворе у Содом.

Бог је обећао Авраму да ће поштедети преступни град ако се у њему нађе десет праведника, али се није нашло. Шта ће бити с нама, кад се међу нама не нађе ни десет праведника, који су се сачували од скрнављења и душевне нечистоте? – О томе немо сведочи Мртво море…

Извор: Архимадрит Рафаил Карелин, Како вратити породици изгубљену радост, Санкт-Петербург 2004.

Australija-Melburn: policija može da upadne u kuću bez naloga za pretres

Dobrih vesti nikad dosta,a za njih je danas izgleda zadužena Australija. Svaka slučajnost je …izgleda planirana.

04.08.2020

Vlasti daju drakonska ovlašćenja nakon najave vanrednog stanja.

Napuštena ulica Bourke nakon uvođenja policijskog časa u Melburnu Foto: Erik Anderson / EPA

Policija u Melburnu u Australiji ovlaštena je za „pretres“ domova ljudi bez naloga i „testiranje na licu mesta“ kako bi obezbedila sprovođenje novih propisa u borbi protiv Korona virusa.

Nakon što je država Victoria objavila „stanje katastrofe“ kao odgovor na porast broja slučajeva Korona virusa, državni premijer Daniel Andrews rekao je stanovnicima: „Ne možemo više dozvoliti da ljudi budu u pokretu bez ikakvog valjanog razloga.

Osim policijskog časa od 20:00 do 05:00, stanovnici imaju pravo samo napustiti svoje domove van tog vremena kako bi kupovali hranu i nužno potrebne stvari, brinuli se o nekome ili išli na posao.

Novi zakon takođe daje policiji pravo „da uđe u vaš dom radi provere na licu mjesta, čak i ako im ne date dozvolu a oni nemaju nalog za pretres“, izveštava LockdownSkeptics.org.

Uvedena je i kontrola kupovine koja ograničava građane na kupovinu ne više od dva određena osnovna predmeta, u šta spadaju mlečni proizvodi, meso, povrće, riba i toaletni papir.

Kao što je spomenuto u prethodnom članku, stotine policajaca smestilo se oko stambenih zgrada odmah nakon što je vlada najavila nove drakonske mere kako bi osigurala da niko ne može izaći iz zgrade.

Ljudima je rečeno da će morati boraviti u stanu u kom su spavali noć pre, narednih šest sedmica. Svako ko prekrši nova pravila kazniće se novčanom kaznom do 1,652 dolara, a taj iznos će se povećavati.

Kako piše Toby Young, porast broja slučajeva COVID-19 u regionu mogao bi jednostavno biti posledica dodatnog testiranja.

„Victoria je u nedelju, 26. jula, testirala gotovo 43.000 ljudi, dvostruko više nego u normalnim danima. Pored toga, postotak pozitivnih rezultata verovatno će nastati zbog opsežnog istraživanja osoba za kontakt koje je pokrenuto u posljednjih nekoliko nedelja, a usmereno je na one koji su došli u kontakt sa drugim inficiranim(pozitivno testiranim) osobama.

„Izgleda kao dobro poznat obrazac: po savetu službenika javnog zdravstva, politički lider uvodi testove i uvodi program praćenja, a kad se broj slučajeva neminovno poveća, lider panično uvodi nove drakonske mere .
Meksiko zatvaranja u Melbournu: Policija može ući u kuće bez naloga za provođenje „provjeravanja na licu mjesta“

Spremajte se

Još jedna vest iz naše trenutne(planirane) realnosti.Sve počinje u tamo nekoj zemlji,daleko bilo!

Samo najneophodnije radnje ostaju otvorene u Austalijskoj pokrajini

2.8.2020

Zbog brzo rastućeg broja zaraza, vlasti u australijskoj državi Viktoriji odlučile su da zatvore sve ne-vitalne prodavnice u metropoli Melbournu. Viktorijin premijer Daniel Andrews naredio je da se gotovo sve trgovine na malo zatvore od četvrtka uveče.

Andrews je takođe najavio ograničenja i na ostale sektore: Na primer, proizvodnja mesa i građevinska industrija moraće u petak da obustave rad. U ponedeljak je u državi Victoria u roku od 24 časa registrovano 429 novih infekcija, umrlo je 13 osoba. Najviše je pogođena metropola Melbourn.

Andrews je već tokom vikenda najavio da će biti pooštrena ograničenja izlazaka koje važe za Melbourn. Od nedelje uveče vladala policijski čas od 20. do 5. časova šest sledećih nedelja. Pored toga, stanovnicima drugog najvećeg australijskog grada dozvoljeno je da se bave sportom na otvorenom samo jedan sat dnevno. Škole, obdaništa i univerziteti biće ponovo zatvoreni od kraja nedelje.

 

Izvor:

ard.de

Sve „dobre“ vesti nam dolaze od državnih medija

Korona: obračun sa politikom i medijima

Prenosim vam tekst austrijskog alternativnog portala npr.news o čudu koje nas je sve snašlo. Malo je vremena i prostora da vam pokažem da i zapadnjaci sve više shvataju da smo svi prevareni i da treba da se ujedinimo u borbi protiv zla koje nas od davnina uništava.

03.08.2020

„Drosten“ je postavljen za glavnog virologa, iako je njegova prognoza 2009. u vezi „svinjske pandemije“ bila potpuno pogrešna! I tada,kao i danas, su obojica protivnika fejk-pandemije Dr. Bhakdi kao i Dr. Wodarg bili potpuno u pravu. Ali ništa se nije promenilo!

Autor: Kristin Werl

U zadnjih 11 godina su svi mediji širom sveta infiltrirani ! Standard i Presse je kupio Soroš, Spiegel, i Zeit finansira Bil Gejts milionskim iznosima! Soroš je proteklih godina kupio 500 medijskih kompanija širom sveta! Svi mediji su kontrolisani samo od elite!

Državni emiteri imaju zadatak da sakriju sve što bi bilo važno, a istovremeno se podstiče jednoumlje! Laži bez naučne pozadine se šire se kako bi se čitavi narodi prestravili i naterali u paniku.

Kritika ni na koji način nije poželjna i više se ne dozvoljava prostor za raspravu!

I Facebook i YouTube cenzurišu kritičko mišljenje i daju mu titulu LAŽI!
Već nedeljama se kritičari klevetaju kao nocioci aluminijumskih šešira, teoretičari zavere, nacisti itd., Ljudi se upućuju u psihijatriju jer bi mogli postati opasni, lekarima koji se intenzivno bave činjenicama umesto pseudo pričama preti zabrana obavljanja profesije … U Nemačkoj je nekoliko novinara-istraživača bilo suočeno sa pretnjama i atentatima, na jednom autobusu su izbušene gume uoči demonstarcija u Berlinu, kako bi autobus izazvao nesreću … To znači da je u pitanju planirani pokušaj atentata!

Sada pitam sve one koji i dalje konzumiraju masovne medije, umesto da uključe mozak, da li ste se ikad zapitali zašto to rade svi kritički glasovi kada su izloženi vređanju, pretnjama, gubitkom posla itd. ?

Mi ne dobijamo novac za to, nema farmaceutskih kompanija iza nas, nema Bila Gejtsa, niti bilo kog lobiste …

Naša vlada je namerno kreirala pandemiju koja je unapred planirana, pošto su oni „pioni“ lobista! Izdali ste narod!

Uz izgovor da se spasu stari, zatvorili su ih u kuće! Mnogi su umrli od usamljenosti i tuge!

Umetnost je paralizovana
Noćni život je mrtav
Preduzetnici još uvek nisu dobili ništa, niti milostinju
Obećanih 35 milijardi i dalje nije transparentno raspoređeno
1,5 miliona nezaposlenih predstoji finansijska kriza i prijava konkursa….

Deca koja nikada nisu bila prenosioci virusa, sada se muče prinudnim merama!
Oprostite, ali da imam decu, pokrenuo bih privatnu školu, jer zločin koji sindikat učitelja planira da učini od jeseni …

Stopa samoubistava: desetostruko porasla….

Ako i dalje verujete da je ovo zaključavanje na neki način opravdano, stvarno mi vas je žao!

Austrija ima 9 miliona stanovnika, 711 je umrlo u 5 meseci,sa i od Covid-19, a prema prof. Püschelu, jedinom koji je obavljao obdukcije u Hamburgu, 99 posto obduciranih nije umrlo od korone!

Prostudirao sam mnoge zemlje i svuda je smrtnost od 0,003 do 0,007 posto!

U 2016./17., Od gripe je umrlo 5.000!

Svako ko uzme malo vremena shvatiće da mere nisu opravdane!

A, u kriznim vremenima nije ugrožen ni jedan ustav. Istoričari uvek ističu da postoji ustav koji štiti demokratiju i narod!

Tačno se to nije dogodilo!

Mi smo u jadnoj situaciji da imamo kancelara koji bi kao krajnja instanca morao da nadgleda i kontroliše Parlament!

I šta radi „budala“ … tone već mesecima! A, on je bio taj koji je sve potpisao! Izdao je ovaj narod i državu!

Opozicija se pravda izgovorima da se to dogodilo tajno i brzo iza zatvorenih vrata… Haha … Sve su stranke imale najmanje sedam dana i ne mogu da verujem da nemaju advokate kao savetnike!

Zbog toga je i opozicija uključena u ovaj plan Plandemije!

Vlada! Kurc ​​je namerno dao nalog da se širi strah i teror! 60 Konferencija za štampu radi manipulacije stanovništvom! Nikada nije predstavljeno poređenje sa drugim mišljenjima i podacima, informisanje na ORF nije davalo nikakve naučne faktore.

Sada se stvara 2. talas sa veštačkim brojevima infekcija. Da bi to učinili, koriste PCR test koji ni na koji način ne dokazuje virusnu bolest … Naprotiv, 99 posto ovog testa daje pogrešne podatke …

Govore o zaraženim ljudima koji nisu zaraženi, a kamoli bolesni.

Ljudi se šalju u prisilni karantin. Ako se usudite otići u kupovinu, postoji rizik da budete kažnjeni.

 

Šta će se dalje dogoditi

 

Obvezna vakcinacija, koja je toliko opasna da će hiljade ljudi, govori se o 80.000 u Austriji, umreti od nuspojava, a ugrožen je i naš genom.
Pasoš imuniteta
Aplikacija za praćenje
Zabrana ulaska i izlaska u/iz zemlje, itd …kao u DDR-u nekad
5G je instaliran potajno za vreme Lockdowna (toliko je opasan jer se naša tela od njega više ne mogu regenerisati … 5g je odgovoran za 100-tine ptica koje često padaju s neba …)

 

Ukidanje fizičkog novca-keša

 

Nema više učešća u normalnom životu ako ne možete sve to pokazati!

Ne, ja nisam nosilac aluminijumskog šešira, nisam nacista, nisam teoretičar zavere … Sve sam istraživao od marta i posetio mnoge web sajtove… To se zove novinarstvo …

Naši mediji su zgazili novinarsku profesiju … Namerno lažu narod, što je u mojim očima veliki zločin …

Jesmo li imali ovako nešto ranije?

Da, drvenu lutku…. Hitlera iz 1933. … Još tada su se ustavi gazili da bi se stvorila diktatura!

 

Rešenje: šta možete uraditi?

 

1.Prijateljski razgovor sa ljudima koji ne znaju …
2. Recite ljudima koji znaju o čemu se radi ali ćute i samo gledaju,da su saučesnici … Primer: Hitler je došao do moći sa sledbenicima …
3. Demonstrirajte! Ovo je sada obavezno, nema više izgovora … koristite Berlin kao primer! O sledećim demonstracijam saznaćete na svim alternativnim kanalima!
4. Lekari, pravnici ,javite se Dr. Peer EIFLERu, u Austriji ima 45 000 (lekara) … Zakleli ste se Hipokratovom zakletvom!
5. Novinari: Da li zaista svi želite biti saučesnici, možete li se i dalje pogledati u ogledalo? Izdali ste svoju profesiju!
6. Učitelji, direktori: Gospodo, kako vam je dok to ludilo sprovodite na deci? Da li želite uništiti čitavu generaciju dece?
7. Tužbe: Ko ima novac, angažujte dobrog advokata! Predlog: Peer Eifler
8. Svako može svakog dana uveriti 1 osobu! Danas nas je 1000, sutradan 2000, za 10 dana 10.000!
Ostanite mirni u ljubavi! To je jedini način borbe protiv moćnika! U tom smislu: Sloboda, Jednakost, Bratstvo!