Inspiracije za nenasilan Otpor

Austrijanci uče ono što mi nećemo,iako imamo od koga. Učiti možemo ne onako kako nas uče,nego iz onoga kako nas uče. Bolje naučiti na vreme da ne bismo došli u situaciju da nas nešto otrežnjuje. Ali ako Tradicija nalaže samo takav vid učenja …

 

U svakom slučaju,austrijanci pišu …

 

Srđa Popovic: Zlatno delo profi revolucionera

Vremena su sve teža i Austrija se kreće rekordnom brzinom ka Korona Diktaturi. Ali vlade potcenjuju jedno: „moć ljudi“. Za mogućnosti Otpora daje Popovic-iako nema sjajnu Biografiju,pošto on i njegove organizacije često važe kao produžena ruka američke vlade i održavaju kontakte sa Sorošem-korisne savete.

Susanne Berger

Neko ko tu moć nikad nije zanemarivao je Srđa Popović. On važi za najpoznatijeg Eksperta za nenasilan otpor. Kao student se priključio američki finansiranom orporu protiv Slobodana Miloševica. U otporu protiv komunističkih moćnika je Popović razvio za nenasilan i uspešan Protest.
Inpsirisan američkim politikologom Gene Sharp je sad već revolucionarni profesionalac objavio „Savetnik za Revolucije“ sa naslovom „Protest“! „Kako moćnike naučiti Strahu“. Od tada je Popović širom Sveta obučio mnoge aktiviste koji su organizovali otvoreni Otpor protiv koruptnih režima. On je podržao Euro-Majdan,različite „Obojene Revolucije“ kao i „Arapsko Proleće“ u Severnoj Africi. I u austrijskoj situaciji se Popovićeve ideje mogu primeniti. Sa sledećih osam od Popovića inspirisanih Ideja bi mogao protest u Austriji biti uspešan.

1, Prepoznaj situaciju
Prvo i najvažnije pravilo je prepoznaš Cilj koji želi da se ostvari. I to je već mnogo! Većina želi kraj Korona mera, Ljudi hoće konačno opet da budu slobodni a ne dalje da budu terorisani od strane vlada i omalovažavani od strane mas-medija. U Otporu protiv opasnih mera Režima nisi sam. Zato: poveži se i razmeni mišljenja o situaciji.
2. Ne dozvolite da vas podele
Osnuj Savez! Vlada i mas-mediji će sve uraditi kako bi te omalovažili i ponizili. Oni će se ismevati tvojim opravdanim zahtevima. Oni će te anatemisati,nazvati nacistom,gubitnikom,Korona lažovom(da negiraš Koronu),ili čak super širiocem zaraze. Nemoj da te to obeshrabri. Distanciraj se od mas-medija. Svejedno je koja Partija,Organizacija ili Ličnost deli tvoje mišljenje. U otporu Korona diktaturi pomaže samo zajedništvo. Možete se svađati kad postignete Cilj.

3. Koristite zajednički Simbol
Ni jedan pokret Otpora neće biti uspešan ako mu ne uspe da uspostavi Simbole. Simboli potiču Zajedništvo,Povezanost i Solidarnost,stvari protiv kojih se vlada u Korona vremenima aktivno bori. Svejedno je da li je to znak Mira,nacionalna Himna ili nešto drugo. Možda pocepane Maske za lice? Zajednički Simbol pokazuje da ne dozvoljavate vladi i njenim pomoćnicima da vas podele.
4. Planiraj tvoj Protest
Dobar Protest mora biti planiran. Spontane Akcije koje nisu planirane ne vode nigde.U najgorem slučaju će aktivisti,koji spontano krećz u Akciju upasti u nevolje. Ako na primer uvredite Policajca ili se s mržnjom proderete u kameru nekog novinara sa mas-medija. Takve Akcije ugrožavaju svaki uspešan Protest! Zato je efektivan Plan najvažniji: pre svih Demonstracija,pre svih Okupljanja i pre bilo kakve Akcije.

5. Budi nenasilan
Nenasilnost je najvažnija pretpostavka za uspešan Protest. Sa silom Gandi nebi nikad uspostavio nezavisnu Indiju niti bi Martin Luter King pomogao emancipaciji Afroamerikanaca. Zamislite Protest od 100 hiljada ljudi i jedan baci kamen Naravno da će mas-mediji izvaštavati samo o tom slučaju. Čak i na nenasilnom Protestu(na primer u Beču) vlada laže o navodnom nasilju među demonstrantima. Konsekventna nenasilnost čini vladine laži vidljivim.
6. Počni sa malim
Svako može nešto da promeni, Ne mora svako da učestvuje na velikim Demonstracijama. Često duže boli parola napisana na papiru nago udarac čekićem. Ciljane umetničke Akcije pomažu da se privuče pažnja. U familiji,komšiluku,krugu prijatelja se mogu planirati lokalne Akcije. Mogu se deliti Flajeri,lepiti Plakati ili se verbalno dogovoriti za neki kreativan Protest. Sve je dozvoljeno-samo nek je šareno i raznoliko!
7. Imaj Humor
Prilikom svakog Protesta je važno pokazati Humor. Ne uzimaj svog protivnike ozbijnije nego što oni tebe uzimaju.Pokaži koliko je smešno uspostavjanje Korona diktature u Austriji. Jasno,državne represalije su žestoke,policajci hapse bespomoćnu Omladinu i starije osobe. Ali ne dozvoli da ti zbog toga oduzmu Humor i volju za otporom. To udara vladu gde je najviše boli.

8. Koristi internet
I na kraju:koristi Internet. Svejedno da li Fejsbuk,Telegram ili ….Internet nudu neograničene mogućnosti da se povežete. Deli Informacije koje mas-mediji prećutkuju Snimaj poilicijsko nasilje i deli videe sa poznanicima i alternativnim medijima. Širi Informacije o važnim stvarima. Podržavaj porodicu i prijatelje,osnuj udruženje,budi solidaran.

 

Izvor:

Srđa Popović: Des Profi-Revolutionärs goldenes Regelwerk

Zašto francuski vojnici zauzimaju pozicije protiv Makrona?

Poslednju nedelju je Makron proveo u Strazburgu,gde je govorio na konferenciji o buducnosti Evrope. Francuski predsednik je najsrecniji kad je u prilici da opisuje utopiju koju bi jednom treebala da predstavlja do kraja izgrađena EU i u koju on još uvek veruje. Tamo se on oseća važan i moćan i nalazi se među istomišljenicima kao što je David Sassoli,predsednik evropskog parlamenta koji je rekao: „ova konferencija je za normalne građane. Evropa nije za elite,niti njima pripada“.

Makronovo podaništvo prema EU podseća na Tonija Blera,pri čemu nebi bilo iznenađenje da on postigne ono što Bleru nije uspelo: da jednog dana postane predsednik EU.

Za Makrona bi život u Briselu sigurno bio jednostavniji nego što je momentalno u Parizu. Samo što je konferencija u nedelju bila završena,buru je digla objava još jednog otvorenog pisma francuske vojske.

Pre dve nedelje je magazin Valeurs Actuelles objavio pismo od nekoliko stotina penzionisanih vojnika koji opominju da se država raspada. Sinoć ih je sledilo više od 2000 aktivnih vojnika koji su izrazili svoje zaprepaštavanje ruiniranjem Francuske,kako su formulisali.

Politika besedi dok predgrađa gore

Nova upozorenja iz vojnih krugova će izazvati žagor u Jelisejskoj palati. Jean-Luic Melenchon ,šef levo radikalne partije France Insoumise je brzo izrazio svoju ogorčenost i rekao da će, ukoliko dođe na funkciju očistiti vojsku od pobunjenika.

Marina le Pen je na drugoj strani u jednoj Tv. emisiji iskazala svoj respekt i poverenje prema njima i dodala „da je problem sa Makronom što je sad nesigurnost sveprisutna“.

Cak i najsrčaniji podržavaoc Makrona nebi mogao da protivreči Le Penovoj po ovoj tački. U predgrađima mnogih francuskih gradova bukte ratovi bandi koji uznemiravaju građane.

Vojnici u pismu poručuju: „ukoliko izbije građanski rat,vojska će održati red na sopstvenoj teritoriji. U Francuskoj se sprema građanski rat i vi to dobro znate“.

Pismo se završava zahtevom da Makron i njegova vlada najzad budu aktivni umesto sto se simbolično  igraju politike:“ne radi se o tome da se dobiju izbori,već se radi o opstanku naše zemlje“.

S maskom u trans-humanizam

San il` java? Većina ljudi ne shvata šta se i zašto događa,ali se „to“uprkos našeg ignorisanja događa.

Reč Transhumanizam je tako harmonična,lepršava,bezopasna da nas podseća na putujući cirkus ili lukarsko pozorište. Takvu joj i pažnju posvećujemo.

Naslov sa crticom izmedju dve obične reči nam može pomoći da se otreznimo i shvatimo njeno pravo značenje: KRAJ ČOVEČANSTVA.

Želja određenih ljudi da svet pokore i da formiraju ostale ljude po njihovoj volji je nastala na početku istorije. U Aristotelovo vreme je najgora forma vladavine bila tiranija-definisana kao vladavina jednog čoveka ili male grupe ljudi po njihovoj volji. Totalitarizam je postao moguć tek pojavom modene tehnologije u nauke. Herodot je izveštavao da je u Persiji bilo ilegalno i misliti nešto,što nije dozvoljeno raditi,ali persijanci nisu bili u situaciji da to sprovedu,piše Larry Arnn.
Totalitarni distopijski model,stalna špijunaža,sveopšta indoktrinacija,psihološka manipulacija koja se upotpunjuje drogama je fenomen 20 i 21 veka. U 21 veku neki pokušavaju čovečanstvo potpuno da transformišu.
Očekivani „Great Reset“ bi doneo jedan svet u kom bi se države preko noći potpuno stopile sa koncernima. Klaus Švab,osnivač Svetskog ekonomskog foruma prognozira u svojoj knjizi „Shaping the Future of the Fourth Industrial Revolution“ potpuno sjedinjenje naših psihičkih,digitalnih i bioloških identiteta. Mikro čip i druge tehnologije će podići čovečanstvo na novi nivo kolektivne i moralne svesti. Te tehnologije će omogućiti vlastima prodru u dosada privatni prostor misli,da ih čitaju i da utiču na naše ponašanje.

Covid 19: omogućiti prelazni period

Strah od Pandemije je ljude doveo do toga da prihvate otkriće staro 2000 godina,koje kaže da prinuda pokrivanja nosa i usta lomi volju ljudi i briše njihovu individualnost.Kako je jednom istakao bivši predsednik AAPS,Dr.Lee Hieb Merritt rituali starih Religija(Satanizam) sadrže nošenje maske,pranje ruku i stajanje u krugu na rastojanju od dva metra. Maske su tradicionalni,okultni simbol za poslušnost,potčinjenost i transformaciju.
Francuski filozof Emmanuel Levinas je teoretisao da ljudski odnosi i odgovornost nastaju iz potrebe da sa sagovornikom budu „lice u lice“. Mi „obezljuđujemo“ neprijatelja ako ga gledamo kao nekoga ko nema lice.
U svom distopijskom romanu „Radnik“ iz 1932 je Ernst Junger propagirao maske kako bi se prisilom nametnula poslušnost.
Kao što i Thomas Crew u svom tekstu „Distopijsko vreme maski“, kaže da“naša spremnost da pokrijemo lice odražava odljuđavajuće tendencije“….,“što ima za posledicu da čoveka redukuje na funkcionalni objekat“. Sve „suvišno“,što nas čini ljudima,će se pri tom odbaciti. U svojoj knjizi „1984“ Orvel opisuje masu kao 300! miliona ljudi koji će svi imati isto lice.

Digitalni Interfejs između čoveka i mašine

Big Tech ima cilj da poveže svakog čoveka sa digitalnom tehnologijom. Tracking(stalno praćenje)sredstvo za kontrolisanje „Pandemije“može biti korišćeno u svrhe totalne kontrole. Zdravstveni ili socijalni pasoš već postoji u Izraelu,u školama u Los Anđelesu i u Kini. On se lako može zameniti implantiranim digitalnim pasošem,koji sadrži finansijske,zdravstvene kao i podatke o vakcinacijama. To bi mogao biti napredni,mobilni uređaj za kontrolu ili neka magnetna karta koja se ne može izgubiti(jer je implantirana). Članovi jednog transhumanističkog društva u Švedskoj već eksperimentišu sa tim.
Jedna takva tehnologija ,koja ljude u novom uređenju pretvara u vrednosne objekte omogućava bezgotovinsko društvo(bez keš novca). Mogućnost ljudi da kupuju i prodaju bi se mogla po potrebi uskratiti.
Kako bi se onemogucila falsifikacija „licenci imuniteta“ predlažu Govinad Persad i Ezekiel Emanuel kriptografske ili biometrijske karakteristike kao opciju.
Moždane kompjuterske interfejse,koji su slični Neuralinku će biti odlučujući u razvoju rešenja,kaže Mark Zakerberg.
I šta su implikacije od „proširenog (virtuelnog)realiteta? U knjizi „1984“ stoji da Winston Smit veruje da je stvarnost zasnovana na realnosti. O`Brien ga koriguje: realnost nije eksterna(nije van ljudskog mozga). Realnost postoji samo u ljudskom mozgu i nigde više! Ne u individualnoj svesti,koja može da greši i koja će svakako uskoro utopiti u kolektivnu svest koja je besmrtna(u planiranu kolektivnu veštačku inteligenciju).

Ljudski Genom

mRNA vakcinacije nemaju uticaj na ljudski Genom-u to nas uveravaju. Šef Moderne,Tal Zaks je istakao u jednom predavanju „da mi faktički hakujemo program života“. Moderna označava naše Gene i njihov prelazak u Proteine kao „naš pogonski sistem“. Genetska tehnologija,zajedno sa Robotikom,Nano tehnologijom i veštačkom inteligencijom sesmatraju alatom kojim će se čovečanstvo preobraziti u post humana bića.
„Covid-19 pandemija daje šansu genetski proizvedenim vakcinacijama da se probiju na globalnom zdravstvenom tržištu.
Kina je na vrhu tog tehnološkog razvoja i već poseduje najveću banku podataka genetskog materijala od 80 miliona profila. I dalje ih sakuplja posredstvom Korona testova,koje liferuje jedna firma koju finansira Bil Gejts.

Šta je čovečanstvo? Ili Realnost? ili Etika?

 

Izvor:

AAPS News April 2021 – Transhumanism

,,Глас Црногорца“ 1908. о посјети владара Црне Горе царској Русији: На добродошлици књаз је срдачно захвалио на СРПСКОМ језику

Jedna od retkih novina koje su za narod i istinu i održanje tradicije i identiteta naroda su crnogorske in4s.net. Hvala im u to ime. Ono što je najnormalnije je postalo nenormalno i proganjano,tako da masa više nije narod i nema nikakvu orijentaciju niti znanje o sebi i svom postojanju. Mozgovi su isprani i prihvataju svaku laž.

Verovatno malo ljudi zna da smo mogli sa Rusima da se sporazumemo(jer su nam jezici bili skoro isti) pre nego što je bečki đak Vuk Karadžić izvršio „reformu“srpskog jezika.

Цетињски лист ,,Глас Црногорца“ 1908. г. године извијестио је о посјети књаза Црне Горе, Николе Првог Петровића Његоша, Петрограду и посебно нагласио како је он градоначелнику руског града срдачно захвалио на СРПСКОМ језику на топлој добродошлици и вриједним поклонима.

У тексту који је на Цетињу објављен 31. марта 1908 г. писало је:

– ,,Књаз је јутрос примио депутацију петроградског општинског вијећа предвођену градоначелником, који је Књаза као владаоца пријатељске државе поздравио добродошлицом и понудио му хљеб и со на позлаћеном сребрном тањору, умјетнички израђеном и украшеном староруским орнаментима, а на којем су била урезана четири грба књажевска и града Петрограда као и дан доласка Књажева. 

На поздрав градоначелника Књаз је на српском језику срдачно захвалио.

У подне је Књаз примио министра предсједника Столипина и задржао се с њим 25 минута, а иза тога поднијеле су му двије депутације двије иконе.

Такође је примио и академског архитекта, који је саградио спомен-цркву, подигнуту на мјесту катастрофе од год. 1881. и изјавио је архитекту жељу да цркву посјети.“

 

Izvor:

,,Глас Црногорца“ 1908. о посјети владара Црне Горе царској Русији: На добродошлици књаз је срдачно захвалио на СРПСКОМ језику

Хрватски историчар Горан Шарић: Рушење Мила Ђукановића, идемо до краја!

Баш тај тренутак у којем је дирнуо у светиње, био је његов крај

Жабљак, 2020. година, ноћ пред Бадњи дан, снијег пада, не стаје, али не стаје ни колона вјерника која кроз мећаву носи крст и пјева „Тамо далеко“. Тада сам био сигуран, Миловом режиму дани су одбројани. 2600 година раније, Nabû-kudurri-uṣur или Набукодоносор владао је првим великим свјетским царством – Бабилоном.

Набукодоноср је побједио Египћане, Жидове, Ските, Кимеријце, градио висеће вртове, храмове, зидове и луке. Био је најмоћнији човјек на земљи, али Бог је имао поруку за њега: „Вагао сам твој карактер и нашао сам да је лакши од ништа.“ Милов карактер је још лакши од Набукодоносоровог. Велики цар скупо је платио своју невјеру, скренуо је са ума и побјегао у дивљину, гдје је живио као звјер. Диктатори по правилу свој политички пад не могу преживјети.

Хоће ли милогорска нација преживјети пад Мила? Народ који је дао Никца од Ровина, хероја о којем би Американци да га имају снимали серијал филмова (или Британци који су о Србину Душку Попову тзв. агенту 007 снимили 25 филмова), доживио је да му Еди Рама даје упуте за кога да гласа. Мада је то избор пред сваким Црногорцем, да сам одлучи: је ли попут својих предака елитни Србин или Албанац који говори српски?!

Тко је срушио Мила Ђукановића? Мила нису срушили ни израелске рекламне мегакорпорације, њихови високобуџетни спотови колико год добри били, нису били довољни да најдуговјечији еуропски диктатор падне са власти на предпоследњим изборима.

Није га успио сруштити ни руски капитали, бахати руски милионери који испијају прескупе шампањце на брду изнад Будве, нису спремни посегнути у џеп толико дубоко, колико Мило да остане на власти. Поготово га нису срушили ни рушили пензионирани командант жандармерије тешко болестан од рака, једна баба и неколико клинаца који су од Миловог режима осуђени за “државни удар”.

Оптужити српску службу да стоји иза тог удара било би гротескно, јер још није сигурно ни да је БИА уопће српска служба, па је онда прст кривице уперен у Русе, иако је Мило добро знао да кад би га ГРУ хтио срушити, била би довољна једна шалица руског чаја да се Мило “сруши”.

И док се цијела Еуропа борила са пландемијом короне, затврала кафиће, тржне центре, школе и факултете, уводила забране кретања и окупљања више од троје људи на једном мјесту, у Црној Гори из дана у дан одвијале су се масовне литије, десетине тисућа људи раме уз раме, причешћивали су се из исте кашичице… И за све вријеме док су литије трајале Црна Гора је била једина земља са нула заражених. Колико год да је Милов режим хтио да забрани литије, из дана у дана Црна Гора је пркосила цијелом свијету. Само су се на њеним улицама окупљале стотине тисућа људи и само је она имала нула позитивних на корону.

Мило је преживио гранатирање Дубровника и аверзију на шах, потпуни обрат из српског националиста до Црногорца по Ђиласовом кроју (када је Булатовић одбио понуду запада да буде Мило прије Миле). Преживио је талијанске оптужнице за шверц цигарета, ликвидације Александра Пејановића и Саше Марковића (нека им је вјечна слава) признање Косова, улазак у НАТО, притиске приликом националног изјашњавања, непостојеће државне ударе, измишљање новог језика (за чије је креирање позвао хрватске лингвисте, освједочене идиоте који “доказујући” да српски и хрватски нису исти језик тврде да кад Србин и Хрват кажу мајка, не мисле на исто), прекрајање уџбеника, маргинализирање Његоша, санкције Русији…

Бескрајна је листа његових свињарија. Али једно ни тај бескичмени камелеон није успио. За вријеме његове владавине која ће остати најцрња мрља у повијести Црне Горе, прво се обрачунао са српским коријенима, па са Његошевим насљеђем, онда је прекинуо стољетно пријатељство и савезништво са Русијом, и на крају му је остало само једно – да удари на Бога.

Баш тај тренутак у којем је дирнуо у светиње, био је његов крај. То нек буде порука како властодржцима у Србији, тако и Српској православној цркви. Српска црква да буде свјесна своје одговорности, а власти да схвати да постоје ствари са којима се не тргује, које се не дијеле, које се не продају ни предају. Са мајком се не игра, са Косовом се не погађа.

Молитва је највећа снага једне нације. Света Хилдегард из Бигена описала је молитву као „удисај и издисај једног даха универзума“! Молитва је фини плес душе, али има невјеројатну снагу! Човјек који је годинама водио ФБИ означио је молитву као „највећу снага једне нације“. Литије у Црној Гори потрдиле су те ријечи.

Борба још увијек траје. И даље ће глобалисти плашити Еуропу са Русијом, а јужне Славене са Србијом. Али једини спас за за еуропске државе је Де Гуаллеова визија – Еуропа од Атлантика до Урала. Једина нада за све нас јужне Славене је да се држимо заједно, не да нас окрећу против најјачег међу нама, Србије, него да Србија буде Пијемонт и стожер наше еманципације. Србија то може постати једино ако се окрене Богу, онако како је Псламист записао:

„Узалуд стражари чувају град, ако га Бог не чува.“ Узладу НАТО чува Мила, кад га не чува Василије Острошки. Срби су данас потпуно обезбожен народ, а Исус нас учи да је просвјетљење једина револуција. Кад се једном зором напуне све цркве у Србији на јутарној литургији, тај дан ће сванути сунце!

Пораз диктатора и издајника, колонијалног управитеља и марионете западњачких господара каоса Мила Ђукановића још једном је доказао – ово није борба система против појединца, један на један, него један (Милов монтенегрински цирксу) на 500 хиљада, односно на разини свијета један (нови свјетски поредак) на 7 милијарди. Они ће ићи до краја. Ићи ћемо и ми!

ЕЛЕГАНТАН ГРАД… ТА БАЊА ЛУКА!

ПИШЕ: Јулија Станевскаја

 

„Шта је то? Каква „Бања“ и још „Лука“ – тако су реаговали моји московски познаници на вест да намеравам да пођем у Бања Луку. Апсолутно нико од њих није чуо за такав град. Објаснила сам им да је Бања Лука главни град Републике Српске која је у саставу Босне и Херцеговине, међутим моји саговорници су само уздахнули и посаветовали ме да је боље да одем у Лондон или Париз. Та идеја ме није одушевила. Прво не морам да тражим визу, то јест да скупљам папире и да још потом чекам… Мукотрпно и тужно. И друго, све је скупо у Паризу и Лондону, а ја не умем да штедим. Не, нећу ићи у Лондон и Париз, идем у Бања Луку!

Ако ћемо искрено, и раније сам, и то не једном, хтела да видим  Босну и Херцеговину (или БиХ, како се то назива у регији). Путујући Балканом, прво сам приметила, ако се купи квалитетан и јефтин производ у продавници, на паковању је врло вероватно натпис “Made in BiH”. Макарони, житарице, млеко, шампони, итд. итд. „То је нека глобална фабрика“, помислила сам.

„Ох, хоћете у Босну? Браво, моја породица је управо одатле! ”- радовао се наш пријатељ из Београда, а други је рекао да је тамо рођен и одрастао. А све нас је потпуно изненадио пријатељ из Бугарске, признајући да је његов прапрадеда дошао у Софију из Босне. „Једноставно то је нека врста отаџбине човечанства“, помислила сам, већ ојачана у жељи да видим коначно ту Босну.

Од куда кренути? На Балкану постоји суморна особеност: након низа сукоба међуетничке тензије и даље трају. Туриста који долазе у групи то се, мање или више, не тиче. Наравно, само ако нисте руски туриста. Можете бити муслиман, можете бити Јеврејин, на крају таоист, припадник Харе Кришне или адвентиста седмог дана – када дођете на Балкан са руским пасошем, аутоматски постајете руски православац у очима локалних становника. Дакле, ти си већ део локалног односа снага. Православни Словени – су ваша браћа, сви остали – како буде. Напомињем да сам често сретала католике и муслимане и то у више наврата, те да су имали веома пријатан однос према мени. Али ипак, одлазећи на место где живе „не-браћа“, боље је питати људе и проверити ситуацију.

Бивша Југословенска Република Босна и Херцеговина је подељена на два дела. У такозваној Федерацији са главним градом у Сарајеву живе хрватски католици и муслимани Бошњаци. Православни део се зове Република Српска, а главни град је град Бања Лука. Одлучилла сам да од ње почнем упознавање БиХ.

Аутобус Београд – Бања Лука имао је смешано име „Пикси травел“, који је уз то шкрипећи и љуљајући успешно прешао мост на реци Сави и тако је почело моје упознавање Босне и Херцеговине.

Признајем, очекивала сам да видим напуштена поља и села, отрцане и прашњаве градиће и друге доказе економских невоља. Све сам то већ приметила у суседној Хрватској, а пре тога у Бугарској. Изгледа да такво стање постаје одлика Европске Уније. Није ни чудо. Идеја повећања пореза, како би свима било добро, увек води ка томе да добро буде само политичарима, који тај скупљени новац за порезе и деле. Али, то је друга прича. Међутим, у Босни и Херцеговини нисам видела ништа слично. Напротив: живахна села, прекрасне куће, обрађена поља и уређени и засејани вртови, доста се гради. Дуж пута постоје неке мале фабричице, складишта, трговачки центри. Живот је баш бујао. Не подижући поглед са прозора гледајући крајолике стигосмо и у саму Бању Луку, а већ ујутро пешке сам отишла у центра града.

Волим да у непознатим градовима посматрам пролазнике. Сматра се да мушкарци обично гледају за женама, а жене мушкарце. Не ради се о мени. Детињство и младост сам провела у злогласној московској четврти са три железничке станице. На улицама су се могли срести опасни људи (џигити) из јужних република, локални руски алкохоличари, као и лопови, варалице и различити типови свих „боја“. Моје другарице и ја смо брзо схватиле да гледање ка долазећим мушкарацима апсолутно није препоручљиво. Ако се тако понашате онда нећете упасти у невоље. Од тада то и не чиним! Иако за Србе треба направити изузетак. Високи, јаки, тамнооки, није случајно да се Рускињама свиђају.

У сваком случају, више волим да гледам жене које пролазе: интересује ме како изгледају, што носе, какве су им фризуре, итд. Већ прва бањалучанка привукла је моју пажњу. Била је то млада у прекрасној хаљини, ружичастих ципела и са ружичастом торбицом. Ружичасти појас и одговарајућа бижутерија употпунили су модну слику.

Сећам се како ме је током школске године мајка учила да се облачим са укусом. Било је лако. Главна ствар је да се не комбинују некомпатибилне боје, на пример, розе са зеленом. Поред тога, ципеле и торбице треба да буду исте боје. У совјетско време, добре ципеле је било тешко пронаћи, готово се никада нису продавале у продавницама, али су понекад биле дистрибуиране у предузећима преко синдиката. Некако се десило да је синдиат предузећа где је радила моја мајка организовао продају чизмица из Југославије. Иако се то тешко могло назвати распродајом, јер је био само један пар чизама. Продаја се организовала жребом и моја мајка је имала среће. Тако смо добили лепе чизме, црне са китњастим разводима. Међутим, црне торбице са китињастим разводом није био не само за мене, већ, вероватно, ни за кога у целом Совјетском Савезу.

Од успомена ме је одвратила друга жена која је наишла. Била средовечна, у елегантним ципелама боје цигле, са торбицом у истој боји. Друга дама ми се допала и више него прва. Али убрзо сам видела и трећу, четврту – све су биле обучене са укусом, са торбицама у боји ципела. Можда су све оне ишле ​​у Париз и Милано? Међутим, ево неколико пензионерки. И опет, нова прелепа одећа и ципеле. Можда имају велике пензије? Гледајући бањалучанке и размишљајући, стигла сам до центра града.

Бања Лука је мали град, а и његов центар није велики. Одмах иза пијаце долазите на Трг Крајине. Ту имате чесме. Генијално смишљено, деца су одушевљена. Да, и корисно. Можете, на пример, опрати руке пре него пробате одлични сладолед који се овде продаје.

Трг Крайны, фото banjalucanke.com/

Иза Трга Крајине налази се пешачка зона, Господска улица, локални Арбат. Пре 150 година, локални трговац је одлучио да од Бања Луке, провинцијског европског града, створи, како би то сад рекли „савремени европски град“, те је изградио две двоспратне зграде у којима су биле продавнице. Локални људи никада раније нису видели такав луксуз, јер све што им је требало куповали су на пијаци. Продавнице су биле сензација, чак су и сељаци из суседних села долазили да их гледају. Улазили су, правили гужву, при чему су још и умазали подове и, наравно, нису ништа купили. Трговцу после неког времена, је прекипело и поставио је знак “Господска улица”, како не би свако долазио. Аустријанци, када су заузели град, прочитали су натпис, видно изненађени, али име им је верно преведено на немачки шта значи, те улицу преименовали у Herren Gasse. После Аустријанаца улица је добила име краља Алфонса ХIII, али то име се није дуго задржало. Друг Тито је отерао све господаре, заједно с краљевима и херенима, и преименовао улицу, давши јој име револуционара Веселина Маслеше. То име носи и сада, али је мештани још увек зову Господска.

Улица Веселина Маслеше, фото The Balkans Chronicles

Грађани воле свој Арбат. Свидела се и мени: чиста, весела са мноштвом продавница и кафића. По навици гледала сам и кроз врата на пролазима. Тамна капија неочекивано је открила неку врсту споја дворишта и тржног центра: продавнице, киосци, кафићи.

Господска улица је прилично кратка, а када је прођете већ сте на великом тргу. Председничка палата, градска скупштина, музеј и главни храм – Христа Спаситеља. Све је у главном граду како треба, иако је мали. Хтела сам да погледам прелепу зграду градске скупштине. Обезбеђење је стајало на улазу, али људи су слободно улазили кроз бочна врата. Ушла сам и испоставило се да је то тачна копија московског МФЦ-а. Исти прозори, исти електронски уређаји и људи са документима у рукама. Постојала је чак и чесма са питком водом, на којој сам и позавидела. Ми у Москви немамо чесму у МФЦ-у, постоји само апарат за кафу. Иако, ако размислите боље, чесма би била сувишна у хладној и влажној московској клими, апарати за кафу су неопходнији. Све је дакле како треба.

Храм Христа Спасителя

Шетајући градом, коначно сам схватила одакле  у Бања Луку долази толико модерно обучењних жена. Посвуда се налазе мале продавнице са одећом, обућом, бижутеријом и свим осталим. Понуда је веома богата и у свакој продавници је другачија роба. А цене радују. Сада сам буљила не толико у пролазнике колико у излоге. Муж ме је све време пажљиво гледао, те ми је понудио да ми купи блузу. Или чак две. Резултат понуде је да сам купила четири блузе (имам врло доброг мужа). Онда још ципеле и јакну, па кошуље и патике за мужа, а онда још понешто. Гледајући наш увећани пртљаг пре одласка, газдарица је некако тужно прокоментарисала: „Тако сте мало купили!“ Помислила сам да се шали. Али не, њени уобичајени гости, грађани из Хрватске и Словеније, односе много више. Они долазе на два или три дана и купују буквално све: храну, одећу, предмете за домаћинство. У њиховим земљама све ово је много скупље, односно чак нешто од ових роба једноставно немају у понуди. Тако је то! Хрватска и Словенија – то је Европска унија! Шта је то, „совјетски“ тзв. кобасични возови су обновљени у модерној Европи? Додуше сада је реч о „аутобусима за кобасице“ и „аутомобилима за кобасице“, али суштина је иста.

После шопинга мој муж је желео да нешто лепо поједе и попије. Конкретније – ћевапе и пиво. Говорећи о Бања Луци, немогуће је не рећи нешто о чувеном бањулучком ћевапу. То је локални бренд, као што су у Тули медењак или кавкаски роштиљ. Ћевап је рођак кебаба којег ми знамо, само има другачији облик. Ћевапе пеку на специјалном роштиљу са широким равним решеткама, често нагнутим. Заједно са месом се налазе и лепиње. Све се посипа посебним тајним биљним екстрактом. Онда ћевапе ставе у лепињу и – „Изволите!“ Добар апетит! ”, како говоре Срби. Уз ћевапе, наравно, иде локално пиво. Традиција спремања пива у Бања Луци је дуга. Некада су пиво са именом „Трапист“ производили монаси у њиховој манастирској пивари. Међутим, комунисти су одузели пивару, а монаси су протерани. Истовремено, пиво је изгубило право да га зову „трапистом“, али југословенски другови нису били узнемирени и дошли су до новог имена за пиво – „Нектар“. Добро име, у њему је нешто чак и небеско. А и укус пива је одличан. Недавно су у Бањалуци отворене мале пивнице, које производе бројне врсте пива, такође врло укусна. У једном од њих сам видела пиво «Русский стаут». У Русији тако пиво нисам пробала, наравно да ћу га првом приликом пробати.

Свидела ми се Бања Лука. Овде се осећам као на викендици: све је мирно, зелено, чист ваздух. Осим тога, овај град је уљудан и удобан, а то је важно. Тражите храну? У близини је неколико супермаркета, чак раде нон-стоп. Желите да купујете? Није потребно ићи у центар, мале трговине су посвуда. Заборавио си да купиш хлеб? На стотину метара, сигурно, постоји пекара. За љубитеље природе, постоје стазе на околним зеленим и шумовитим брдима, по којима можете шетати цели дан. За спортисте постоје терени са стазама за трчање, као и тениски терени. Ако се дакле само желите опустити, у вечерњим сатима можете прошетати поред реке Врбас, док врбе на обалама пуштају гране у воду која их носи, а Сунце залази иза кула старе тврђаве с друге стране. Из реке долази свежина, мириси зеленила и речне воде.

Такође допадају ми се и Срби из Босне. Имали су тешку судбину, преживели рат, а и сада има много проблема у земљи, али ти људи зраче духом и оптимизмом. Срби уопште, а посебно Срби из Босне, имају једну добру особину: мало се жале на живот. И то није зато што су задовољни, већ је то једноставно тако.

Текао је разговор са продавачицом у једном радњи. Жена се жалила на много тога, а онда је изненада рекла: “Све је то глупост. Само да не буде рата“. Одмах сам се сетила моје баке, која је волела Леонида Иљича Брежњева, и то је било тако чак и када је цела земља причала вицеве о њему. Совјетски медији уверили су баку да се наш генерални секретар бори за мир, а ако њега не буде, онда ће одмах рат почети. А што је рат, људи њене генерације су добро знали и били су спремни да воле било кога, све да се ратни ужас не понови. Срби из Босне су ме некако подсетили на наше деке и баке. Не само кроз проживљене невоље, већ и енергијом и животном снагом. Они уживају у мирном животу, лепо се и модерно облаче, много се и масовно баве спортом, једу своје укусне ћевапе и пију много пива. На улици сам срела старицу са штапом. На старици је била сјајна мајица и слика смешне птице и натпис brave spirit (смели дух). Смешно, али и симболично.

Наравно, снимила сам и много фотографија и показала мојим рођацима у Москви. Бања Лука их је све пријатно изненадила, а мој отац је рекао: „Ау, што је елегантан град та Бања Лука.“ И ја сам тако осећала, али сада је то и тачно речено! Уљудан, удобан, али још више – елегантан град.

Percepcija rizika krize Covid 19 postala je toliko preterana da pokazuje kako je strah postao jedina istinska, trajna stvarnost pandemije.

Jaz između stvarnosti i percepcije Covid-ovih rizika – gotovo X faktor 100 – pokazuje kako naručene državne „Fake News“ – dominiraju javnim mnenjem i negativno utiču na način na koji upravljamo krizom. .

Istraživački rad „Covid-19 Opinion Tracker, edition“ objavljen 27. jula 2020. od strane Kekst CNC-a, globalne kompanije za stratešku komunikaciju koja je dio Publicis Groupe, treće najveće svetske komunikacijske grupe, prošao je gotovo neprimećeno od strane svetskih medija .Iako sadrži zaista izvanredan deo o percepciji nasuprot stvarnosti efekata Covid-19 na javnost.

Izveštaj pokazuje da u pet zemalja u kojima je obavljeno istraživanje ljudi bez izuzetka veruju da su rizici od koronavirusa daleko rašireniji i opasniji nego što pokazuju službene brojke.

Istraživanje je sprovedeno između 10. i 15. jula 2020. godine. Odeljak „Percepcija nasuprot stvarnosti“ ankete intervjuisao je 1.000 odraslih u Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama, Nemačkoj, Švedskoj i Francuskoj.

Postavljena su dva pitanja gde je bilo potrebno popuniti procente: Koliko je ljudi u vašoj državi imalo virus Korone? Koliko je ljudi umrlo od koronavirusa u vašoj zemlji?

Rezultati su zapanjujući: na prvo pitanje, koje se odnosilo na broj obolelih od virusa C-19, u Ujedinjenom Kraljevstvu je odgovorilo 22 posto (četiri puta više od službenog broja); u Sjedinjenim Američkim Državama odgovor je bio 20 posto (20 puta više od potvrđenih slučajeva); u Nemačkoj je odgovor bio 11 posto (46 puta više od potvrđenih slučajeva); u Švedskoj je odgovor bio 16 posto (20 puta više od potvrđenih slučajeva), a u Francuskoj 12 posto (46 puta više od potvrđenih slučajeva).

Što se tiče smrtnih slučajeva, brojke su još preuveličanije: u Velikoj Britaniji je odgovor bio 7 posto (100 puta veći od potvrđenih smrti), a u Sjedinjenim Državama 9 posto (225 puta veći od potvrđenih smrti) , u Nemačkoj 3 posto (300 puta veći od potvrđenih smrti), u Švedskoj sa 6 posto (100 puta veća od potvrđenih smrti) i u Francuskoj sa 5 posto (100 puta veća od potvrđenih smrti).

Tako u stvarnosti javnost u Velikoj Britaniji veruje da je tamo od Covida umrlo 4,6 miliona ljudi, umesto stvarnih 46 000. U Sjedinjenim Državama veruje se da je umrlo 29,5 miliona ljudi, a ne 155 000.

Moglo bi se tvrditi da ovi brojevi pokazuju da su ljudima u tim zemljama potrebne neke informacije o statistikama i procentima. Ali je stvarnost da je obrazac prepoznatljiv – percepcija rizika i opasnosti mnogo je veća nego što zapravo jeste.
To je stvarnost današnjeg društva. To nije rezultat „Fake News“ ili izraza jednako praznog i varljivog izuma, „post-faktičkog“ društva. To je rezultat vladinih „Fake News“, gde je pretnja virusom Korone i koraci preduzeti da se kriza reši institucionalno izazvali preterani osećaj nesigurnosti i straha među milionima građana širom sveta.

Na jednom nivou će mnogi stručnjaci i vlade, posebno „naučnici koji proučavaju pomnašanje“ , pozdraviti ovo istraživanje. Stav da je zastrašivanje ljudi siguran način da se potaknu na promenu ponašanja daje za pravo onima koji održavaju taj redukovani pogled na mase da to nije samo opravdano, već i da deluje.

Ali postoji velika cena koju treba platiti ako se podstaknu takvi strahovi i nesporazumi o stvarnoj pretnji koju predstavlja virus Korone. Na primer, istraživanje je donelo još jedan važan zaključak : obavezno nošenje maski, iako nema naučnu osnovu, popularno je u gotovo svim zemljama danas, a ponašanje politike i kompanija sa maskama ima veliki uticaj. To može pojačati politički oportunizam i kratkoročno biti od koristi nepopularnim političarima, ali ono što podriva je dugoročna, nijansirana sposobnost suočavanja sa rizikom koji predstavlja Covid-19. Kriza koju je stvorio čovek pretvara se u „prirodnu katastrofu“ u kojoj je strah bitniji od istine; stvarnost u kojoj svi možemo izgubiti.

Алистер Крук: Велики ресет: рађање новог света

Оно што је већ извесно јесте да после короне не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. Следи ли технолошка утопија, тзв. „Велики ресет“?

Постоје моменти када ми људи, било као колектив, било као појединци, на свом путу дођемо до тачке рачвања. Можемо закратко да, онако неодлучни, подрхтавамо на том месту, али на крају ћемо морати да се определимо за један од путева.

Многи данас осећају празнину, слуте промену која долази. Коронавирус учинио нас је акутно свесним пукотина које се манифестују у свим аспектима наших друштава. Постоји осећање да се послератна ера – можда чак и само европско просветитељство – истрошила, односно да нас је просветитељство некако изневерило. Поједини страствено, чак и прилично хистерично, желе да продуже добро познату садашњицу: да сачувају оснивачке вредности Америке. Али много је више оних разочараних. Они желе да наша садашњица буде радикално промењена (па чак и уништена) – али сви се питају шта ће доћи после.

Оно што је већ јасно јесте да не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. На столу су прилично експлозивни предлози: или материјална технолошка утопија (тзв. „Велики ресет“), или, што нуде освешћени, коренита културна побуна за рушење света у Грамшијевом стилу (ово друго ипак није непосредна опција). А ту су и они спремни да се дигну на оружје (макар у Америци) против обе идеје, у потрази за вредностима и идентитетом Трамповог „златног доба“. То је борба за очување традиционалне протестантске етике.

ДВЕ СТАЗЕ

Данас поједине западне елите покушавају да имплементирају „акцију кочења“ против ових каскадних поремећаја који избијају услед народног незадовољства и структурног слома целог система. Ти поремећаји, прибојавају се они, нахраниће популизам и националистичке сентименте, па ће то све заједно угрозити одрживост њиховог централног „мита“ – идеје глобалног човечанства утемељеног у заједничким „вредностима“, које је на маршрути ка технолошком глобалном поретку и управи.

Они виде ризик. Увиђају да „друге“ вредности, супротстављене универзализму, израњају из дубоких слојева људског искуства и историје. Њих естаблишмент по аутоматизму одбацује као „популизам“. Али испод фасаде популизма, сведочимо и старим, вечитим вредностима које се поново враћају, у плодоносној форми. За историју ће већина данас незадовољних остати непознаница у погледу вредности за које се залажу. Дубљи слојеви њихових промишљања вероватно никада неће бити озбиљно разматрани. Али то није поента – семе бива посејано у нашу колективну психу (Крук користи грчки термин „Ψυχή“ – „Психе“, што је античка богиња душе, прим. прев.).

Оно што одабир пута чини извором таквих тензија јесте то што нам се узастопно говори да су ове две стазе радикално различите – па чак и да су међусобно сукобљене, док заправо деле поједине есенцијалне карактеристике. Имају сличан крајњи резултат. Избора постоји мало или нимало, осим у контексту политичке илузије у коју се свака стаза обмотава. Обе стазе су утемељене у консензусу најчистије израженом на Светском економском форуму, који је председник Давоса, Клаус Шваб, opisao као Четврту индустријску револуцију (4ИР):

Оно што је већ извесно јесте да после короне не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. Следи ли технолошка утопија, тзв. „Велики ресет“?

Постоје моменти када ми људи, било као колектив, било као појединци, на свом путу дођемо до тачке рачвања. Можемо закратко да, онако неодлучни, подрхтавамо на том месту, али на крају ћемо морати да се определимо за један од путева.

Многи данас осећају празнину, слуте промену која долази. Коронавирус учинио нас је акутно свесним пукотина које се манифестују у свим аспектима наших друштава. Постоји осећање да се послератна ера – можда чак и само европско просветитељство – истрошила, односно да нас је просветитељство некако изневерило. Поједини страствено, чак и прилично хистерично, желе да продуже добро познату садашњицу: да сачувају оснивачке вредности Америке. Али много је више оних разочараних. Они желе да наша садашњица буде радикално промењена (па чак и уништена) – али сви се питају шта ће доћи после.

Оно што је већ јасно јесте да не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. На столу су прилично експлозивни предлози: или материјална технолошка утопија (тзв. „Велики ресет“), или, што нуде освешћени, коренита културна побуна за рушење света у Грамшијевом стилу (ово друго ипак није непосредна опција). А ту су и они спремни да се дигну на оружје (макар у Америци) против обе идеје, у потрази за вредностима и идентитетом Трамповог „златног доба“. То је борба за очување традиционалне протестантске етике.

ДВЕ СТАЗЕ

Данас поједине западне елите покушавају да имплементирају „акцију кочења“ против ових каскадних поремећаја који избијају услед народног незадовољства и структурног слома целог система. Ти поремећаји, прибојавају се они, нахраниће популизам и националистичке сентименте, па ће то све заједно угрозити одрживост њиховог централног „мита“ – идеје глобалног човечанства утемељеног у заједничким „вредностима“, које је на маршрути ка технолошком глобалном поретку и управи.

Они виде ризик. Увиђају да „друге“ вредности, супротстављене универзализму, израњају из дубоких слојева људског искуства и историје. Њих естаблишмент по аутоматизму одбацује као „популизам“. Али испод фасаде популизма, сведочимо и старим, вечитим вредностима које се поново враћају, у плодоносној форми. За историју ће већина данас незадовољних остати непознаница у погледу вредности за које се залажу. Дубљи слојеви њихових промишљања вероватно никада неће бити озбиљно разматрани. Али то није поента – семе бива посејано у нашу колективну психу (Крук користи грчки термин „Ψυχή“ – „Психе“, што је античка богиња душе, прим. прев.).

Оно што одабир пута чини извором таквих тензија јесте то што нам се узастопно говори да су ове две стазе радикално различите – па чак и да су међусобно сукобљене, док заправо деле поједине есенцијалне карактеристике. Имају сличан крајњи резултат. Избора постоји мало или нимало, осим у контексту политичке илузије у коју се свака стаза обмотава. Обе стазе су утемељене у консензусу најчистије израженом на Светском економском форуму, који је председник Давоса, Клаус Шваб, opisao као Четврту индустријску револуцију (4ИР):

Клаус Шваб, оснивач и извршни председник Светског економског форума

„Прва револуција, која је отпочела током 1700-их, користила је воду и снагу паре да механизује производњу. Друга, која се одвијала између 1800-их и Првог светског рата, напредовала је ка електричној енергији како би омасовила производњу добара. Трећа је прибегла електроници и информационим технологијама како би отпочела процес аутоматизације производње. Четврта револуција настоји да се надовеже на трећу и позната је као ‘дигитална револуција’.“

Шваб описује ово као „фузију технологија“ које представљају физичку, дигиталну и биолошку сферу. Технолошки продори обухватаће области попут вештачке интелигенције, роботике, аутономних возила, 3Д штампе, нанотехнологије, биотехнологије, складиштења енергије и квантних компјутера…“.

Како Шваб каже, свет може да очекује да ће ова револуција бити симбиоза између микроорганизама, људског тела, производа које људи конзумирају и зграда које настањујемо. Људска „будућност“ је стога усмерена ка конвергенцији како са дигиталним, тако и са биолошким светом – ка томе да постане њихов део, како то предвиђа стратешка обавештајна платформа Давоса. Ово су веома озбиљне ствари – ради се о покушају замагљивања граница између робота и људи, исто онако како је замагљена разлика између мушкараца и жена.

ВЕЛИКИ РЕСЕТ

Четврта индустријска револуција ужива одређену прихватљивост у круговима западних елита (укључујући и Трампов тим). Међутим оно што их одваја од правих глобалиста су додаци: године 2014, Кристин Лагард (тадашња шефица ММФ-а) је позвала на „ресет“ монетарне политике (пошто су „мехурови расли на све стране“), на регулаторну климу у финансијском сектору и структурне реформе глобалне економије како би се изашло на крај са стагнирајућим растом и незапосленошћу. Наредне године УН је изнео Агенду 2030. и потписан је Париски климатски споразум. Потом је 2016. године Светски економски форум наступио са причом о Четвртој индустријској револуцији (формирањем експертских платформи како би се пројекат покренуо). А онда је овог јуна Светски економски форум покренуо Велики ресет.

Укратко, „кућа новог светског поретка“ грађена је од темеља како би се обезбедила обилазница око националног суверенитета, еродирајући га комад по комад, уместо да се јуриша фронтално (што је баш оно како је лист Савета за спољне односе zagovarao још давне 1974. године). Управо је ова обилазница око националног суверенитета – нарочито оног америчког – то што смета Трампу и његовим присталицама.

Како светска незапосленост рекордно расте услед коронавируса, а „културна револуција“ тутњи пуном паром унутар самих САД, глобалисти су преотели иницијативу: Četvrta industrijska revolucija i njena fuzija tehnologija, заједно са климатским и монетарним „комплементарним ресетима“, покренути су прошлог месеца као „Велики ресет“. Чак је и споразум о фонду за опоравак ЕУ од пандемије, који је постигнут прошле недеље, практично део нацрта за Велики ресет (како ukazuje Емброуз Причард-Еванс):

Холандски премијер Марк Руте, немачка канцеларка Ангела Меркел, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и француски председник Емануел Макрон током састанка на маргинама ЕУ самита, Брисел, 18. јул 2020.

„Значај је политички. Фонд представља темељну промену у структури и карактеру европског пројекта. Комисија ће по први пут имати овлашћења да на тржиштима капитала прикупља огромна средства, као и да усмерава како ће издаци бити алоцирани, што ће ово чудно хибридно створење претворити у још изузетнију институцију. Где још у свету неко неизабрано тело има ‘право на иницијативу’ у законодавству, извршна овлашћења налик на прото-владу и буџетске прерогативе парламента?

То је цезаропапистички, на граници са тоталитаризмом са тачке гледишта уставности, а углавном без ограничења која би пружао смислени парламентарни надзор… а уклапа се у једну једину понављајућу тему са безбројних самита на којим сам био као дописник из Брисела. Увек су гуркали напред Монеову агенду ушуњавањем, преседанима и стављањем пред свршен чин. Демократски консензус за ову ерозију суверене националне контроле увек је био далеко тањи него што су се ЕУ ентузијасти икада усуђивали да признају“.

А све је то у потпуности у складу са резоном Давоса (поново Шваб): „Корпорације неће имати другу алтернативу него да се прилагоде. А и владе ће морати да се трансформишу. Иако ће можда прибавити нове технолошке моћи како би ‘увећале контролу над својим популацијама’ (у форми надзорних система и контроле дигиталне инфраструктуре), оне ће такође морати да одрже корак са технолошким променама“. То ће пореметити све. Doći će до огромних друштвених тензија. Без обзира на све, „спремни или не“, упозорава Шваб, „нови свет је пред нама“.

Према Швабу, Четврта индустријска револуција ће „довести до снабдевачког чуда, са дугорочним корпоративним добитима у погледу ефикасности и продуктивности“. Цена пословања ће се смањити. Да, можда ће бити мање директорских олигарха (услед консолидације), али они који опстану биће неупитна нова власт која ће управљати светом помоћу алатки вештачке интелигенције.

Али шта ће Европа или САД да раде са 20 или 40 одсто радне снаге која више неће бити потребна (или која ће се показати као технолошки неадекватна) у новом, роботизованом свету? Нема проблема, одговара Шваб: сувишној радној снази биће дат „сигурносни приход“ (тј. универзални основни доходак).

ТРАМПОВ ПАРАДОКС

Дакле, да ли оно „рачвање на путу“ које смо поменули представља истинску бифуркацију? Пре свега, исти људи koji omogućavaju kulturni rat унутар САД (другим речима велики амерички филантропи, технолошки магнати и тешкаши из Силиконске долине) су истовремено они који помажу Давос и иницијативу за „Велики ресет“. Они су једно те исто.

То значи да исти они који помажу да Сједињене Државе заглибе у свом културном распадању истовремено раде и на пројекту централизације ЕУ (што ће, како очекују, на крају сузбити револуцију освешћених помоћу друштвених кредита базираних на великим подацима и контроле путем дигиталне валуте).

Ова идеолошка промена мора бити апсорбована: велика филантропија, велике технологије и велике корпорације сврстане су уз „osvešćene“ i militante iz pokreta „Crni životi su važni“, и помажу им да ојачају (неке од ових фондација имају веће ресурсе него државе). Али они су и уз Давос. То је табор подељен међу собом, али им је на крају циљ да направе обилазницу око Трампа и његове суверенистичке базе.

Млада генерација освешћених подешена је на поништавање  америчког културног идентитета онаквог каквим га они виде. Како примећује Кристофер Лаш у свом Револту елите, ови двадесетогодишњаци и тридесетогодишњаци виде америчку културу у мрачним тоновима: „То је нација технолошки назадна, политички реакционарна, репресивна у свом сексуалном моралисању, површна у својим укусима, самозадовољна, досадна и аљкава“.

Зашто би онда велики финансијери и велике корпорације у САД ојачале покрет који презире оснивачке принципе Америке? Просто речено: ЕУ је идеално средство за изградњу нове аристократске олигархије. Такав конструкт је, како указује Емброуз Причард-Еванс, заправо одувек био латентан унутар пројекта ЕУ, док унутар Сједињених Америчких Држава – према мишљењу типова из Давоса – није. Америчке правне и културне структуре су антиетичке. Али последица таквих процена је очигледна: Европи је, према овом гледишту, суђено да буде центар западне моћи. А Америка ће бити на губитку.

Трамп и други у америчкој елити, а нарочито војска, безрезервно прихватају да је Четврта индустријска револуција светски „фактор преокрета“, али ни за живу главу неће дозволити да амерички примат склизне ка Европи, а камоли Кини. Отуда Трампов „рат“ са Меркеловом (поводом Северног тока 2), за коју вероватно сумња да би волела да буде нови емир Запада. То такође објашњава и Трампово непријатељство према Комунистичкој партији Кине.

САД могу да ураде једну од две ствари: да покушају да престигну Кину у вештачкој интелигенцији и технологији великих података (биг дата), или да сарађују са њом. Очигледно, Трамп жели да Америка престигне Кину, па овај циљ представља као изборну платформу за новембар: победа у трговинском рату против Кине. Али трик је у томе што да би у томе успео мора да ојади и Кину и ЕУ. Стога се поставља питање шта ће се десити ако Кина и ЕУ почну да сарађују? Геополитички примат ће припасти ономе ко буде контролисао технолошке стандарде и правила лиценцирања у деценијама које долазе.

Помало прљава мала тајна у овом плану је то што, чак и кад би САД успеле да преотму штафету глобалног лидера у високим технологијама, то и даље не би решило проблем који гласи – шта чинити са 20 одсто Американаца које ће роботи и аутоматизација истерати са њихових радних места? Многи од њих биће Трампове присталице из радничке класе. Победа у „технолошком рату“ неће вратити ова изгубљена радна места. Штавише, аутоматизација коју предвиђа Четврта индустријска револуција „поништиће“ још већи број њих.

Трамп поздравља раднике током посете једној фабрици у Индијанаполису

Све у свему, и Трампова и глобалистичка стаза воде ка меком технолошком феудализму –тј. незапослености и друштвеној контроли. То је Хобсонов избор. Али са Трампом, како се његове присталице надају, Америка ће и даље бити број један у свету и задржаће нешто од хришћанског етоса (као што је централна позиција породице у друштву), али ће друге примордијалне „врлине“, попут чврсте независности, слободе и презира према централизованој државној контроли, морати да буду жртвоване гладној звери роботизоване индустрије. Летимични поглед на данашње радне праксе Амазона пружају добар увод.

РАЧВАЊЕ НА ПУТУ

Прослављени есеј Френсиса Фукујаме о крају историје „углавном се чита као апологетика за необуздани капитализам и англоамеричке интервенције на Блиском истоку“, али то је погрешно, истиче Гевин Џејкобсон. Заправо, Фукујама – нашироко третиран као апостол који проповеда долазак Новог светског поретка под америчким руководством – није повикао „Осана!“ у част НВО (као што се обично претпоставља). Напротив, рекао је да би то могло да доведе до револта народних маса.

Фукујама је писао да би се будућност могла претворити у „ропски живот без господара“, свет грађанског труљења и културне укочености, ољуштен од сваке непредвиђености и компликација. „Последњи људи“ били би сведени на хомо ецономицус-а, вођени искључиво ритуалима потрошње и лишени анимирајућих врлина и херојских нагона који су водили историју напред. Фукујама је упозорио да ће људи или прихватити овакво стање ствари или ће се, што је вероватније, побунити против монотоније свог постојања. Претходне „велике визије“ (попут совјетске индустријализације) углавном су завршавале лоше.

Случајно знамо неке детаље о иницијацији међу античким Грцима, нарочито међу Грцима јужне Италије. А можда најпознатији детаљ је то што су иницијати, након путовања у подземни свет, бивали суочени са одабиром између две стазе. Да будемо прецизнији, долазили су до фамозног рачвања на путу, где је требало направити велику одлуку којим путем даље ићи.  Један од њих је пут којим једино иницијат (који је сада „свестан“) може да корача: тај пут води ка Животу – правом животу. Други пут води ка забораву – ка паду у сан и на крају обамрлост, попут „ходајућег мртваца“.

Знање о овим путевима традиционално је чувано као мистерија. Детаљи су скривани у загонеткама иницијације. Њихова сврха била је да иницијатима наговесте реалност веома другачију од оне коју су узимали здраво за готово. А траг ка томе што су древни Грци наговештавали налази се у стази која води ка животу, уместо у оној која нас тера да ловимо некакву илузорну „реалност“ – било да се ради о уверљивом миту бескрајног, дужничког просперитета или некој орвелијанској универзалној технолошкој будућности. Обе илузије су моћне на свој начин.

Не ради се међутим о томе која је илузија ближа или даља од реалности у односу на ону другу. Поента је: не може се прићи, не може се стићи до стварности на овај начин. То није „стаза“. То су само две илузије, две илузорне „стварности“ од мноштва њих. Нема швабијанског „спремни или не, нови свет стиже“. Можда је једино извесно да ће дигитални алати омогућити другачији начин људског битисања.

Друга стаза – стаза ређе спомињана – је повратак на једноставност. И изналажење унутрашњег суверенитета.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Извор: Strategic Culture

 

Архимандрит Рафаил Карелин: Рехабилитација Содома и Гоморе

Objavljeno,23.1.2015

Шездесетих и осамдесетих година прошлог века били су рехабилитовани комунисти, који подвргнути репресијама. Деведесетих година рехабилитовани су белогардејци, а пред крај другог миленијума почела је рехабилитација житеља Содома и Гоморе.

Испоставља се да дела Содомљана нису имала карактер злочина, дакле, њихово кажњавање је било незаслужено и Мртво море није споменик Божанске казне над развратницима, већ неправичан суд. За ову рехабилитацију треба постепено и доследно припремити јавно мњење, чиме се и баве телевизија и штампа. Засад код нас још нема бракова истог пола, као у неким европским земљама, у којима се срамни разврат сматра некажњеним и потпуно легалним, и више од тога, он је проглашен за део људских права и слобода.

Разврат није физичка, већ психолошка, тачније патопсихолошка појава. Човек, који је изгубио нормалан емоционални доживљај света не може да мисли правилно, пошто је морални отпадник, он не може да брани моралност, а овим људима је отворен приступ обављању различитих  дужности и функција. Друштво у којем  разврат није осуђен више не може да се назива хришћанским. Развратници раде оно што апостол забрањује чак и да се помиње као срамота човечанства. Развратник лишава себе права да буде члан Цркве и чак да пристуствује богослужењу до свог искреног покајања. А сад нас неки уверавају да су то само «нове боје» на палети осећања. Неки уметници – авангардисти, тврде да је ђубриво такође нова боја којом могу да се сликају слике…

Сексуална патологија је тешка болест која може да упропасти нацију, да уништи народ. Оци најпознатијег црквеног сабора Грузије, који се зове Руисо–Урбнијски (12.в.) разобличавајући содомски грех, писали су да је овај мрски разврат био главни узрок пада Персије, а затим Византије. Данас се Содом и Гомора налазе у стадијуму рехабилитације у православним земљама. У Грчкој, која је један од центара Православља стоје зграде с дрским натписом: «Содом». Неке силе желе да и само људско срце разврате и претворе у Содом.

Бог је обећао Авраму да ће поштедети преступни град ако се у њему нађе десет праведника, али се није нашло. Шта ће бити с нама, кад се међу нама не нађе ни десет праведника, који су се сачували од скрнављења и душевне нечистоте? – О томе немо сведочи Мртво море…

Извор: Архимадрит Рафаил Карелин, Како вратити породици изгубљену радост, Санкт-Петербург 2004.